Prevara zvana "konceptualna politika" - Inicijativa za lokalnu samoupravu


Prevara zvana “konceptualna politika”

O limanskoj lički[1]

Postojalo je jedno uvredljivo ime kojim su Novosađani koji ne žive na Limanu krstili čoveka koji umišlja da je važniji i bolji od drugih, ali koji je slabić jer se krije iza roditelja i nasleđa neprimećujući pritom da ono nasleđuje njega i da je to „mehanizam“ kojim se reprodukuje identitet Limanca, tog naročitog lokalpatriote i sitnog buržuja, kojeg god da je roda i pola. Niko nam ne garantuje da Limanci nisu baš zbog toga snažno povezana zajednica u kojoj ljudi, bez puno reči i obavezivanja, podržavaju jedni druge, niti nas ima smisla ubeđivati da oni, pa makar i nesvesno, ne uviđaju da je to jedini način da i sami zasluže poštovanje. Da je u pitanju „ekipa“ kakva se formira među svima koji se drže zajedno u opštem režimu pokornosti i bespogovorne lojalnosti, važi kao opšteobrazovno mesto, ali mameće se onda i pomisao da postoji ista takva uvreda za Detelinarca, kojeg takođe nasleđuje nasleđe i preuzima ga na staranje: ako u takvoj opštosti držimo jednog, u njoj se mora pronaći mesto i za drugog. Razlike je moguće tražiti u imovinskim kartama roditelja, socijalnom i simboličkom kapitalu kojim raspolažu porodice i proširene srodničke skupine nasledivih naslednika, ali ako je dispozitiv vlasti u pitanju, onda ne moramo razbijati glavu sociološkim pitanjima. Nasleđe nas može naslediti i kada je kolektivno, odnosno državno, i preuzima nas uz roditeljski blagoslov i zahvalnost, kao što nas vlast pokorava i kada su rođeni otac i majka u pitanju, na čemu onda država biva zahvalna njima, a ne samo oni državi. I u jednom i u drugom slučaju u pitanju su vlast i nasleđe, a kome je to gorko da proguta, neka žuč slobodno zasladi sociologijom. Eto, u Novom Sadu su pobedile vlast i sociologija[2].

Kao Detelinarac, ja sam ubeđen da postoje uvredljive reči i za nas, koji smo se na ovim izborima takođe držali zajedno. Čak toliko da nam se pridružila i Srpska napredna stranka, koja je od početka bila spremna da pomogne. Međutim, stvar se otela kontroli jer se na Detelinari pojavila i „Prevara zvana konceptualna politika“. Rizik od ulaska tri čoveka, člana Grupe za konceptualnu politiku, bio je prevelik da bi se zaigralo na simulaciju građanskog društva u mesnoj samoupravi i neposrednog učešća građana na ovim izborima, koje je trebalo da odglumi Udruženje građana Novi Sad i, po glasinama, sa njim povezana inicijativa „Za lepšu i bolju Detelinaru“. Svi koji nisu članovi Srpske napredne stranke su do poslednjeg morali biti počišćeni, a stranka je svojim nezavisnim, dakle građanskim saradnicima, poželela više sreće u narednom izvlačenju. Mesna zajednica je morala ostati u sigurnim rukama.

Sa druge strane, Liman je rekao šta je imao i u tome su mu iskreno, ali ne naročito inventivno, pomogli mediji. Nezavisni i zavisni. Čak je i gradonačelnik morao čestitati pobednicima i aminovati im status nezavisnih, ali to je već lukavstvo. Novosađanima je želeo podvaliti da su poraženi samo oni koji su se lažno predstavljali. Kao što rekosmo, beše to „konceptualna prevara“ iza koje su stajali Đilas, Šolak i Jeremić. Uzalud su se oni distancirali od predloga koji je Grupa za konceptualnu politiku iznela pred sve opozicione stranke, a koji su prihvatili samo Demokratska stranka i, posle dosta natezanja, Ne davimo Beograd; poraz je ipak na strani opozicije i u Novom Sadu se više ništa po tom pitanju ne može učiniti. Naravno, čim je Demokratska stranka objavila svoje saopštenje, Srpska napredna stranka i njeni mediji preneli su svoje, ali u kojem se ništa ne saopštava, nego se tuđe saopštenje proglašava dokazom da saopštilac stoji iza lažnih nezavisnih kandidata.

Limancima se to nije moglo desiti. Oni su se na vreme distancirali od svakoga ko bi se okoristio njihovom snagom i lepotom. Teza po kojoj samo građani koji se distanciraju od opozicije mogu okupiti ljude konačno se primila i sada njom manipulišu svi, bez i trunke savesti i svesti o posledicama koje će ona ostaviti po politička prava ljudi na ovom prostoru. Građani ništa bolje ne stoje ni sa civilnim društvom. Najpre su mesecima ignorisali predlog Grupe za konceptualnu politiku da svoje inicijative usmere ka mesnoj samoupravi i u mesnim zajednicama organizuju zborove građana povodom famoznog i više ne toliko fantomskog „Novog Sada na vodi“, a kada su se odlučili da ipak izađu na izbore za mesne zajednice, predstavnici „limanske inicijative“ (Fejsbuk grupa „Sačuvajmo liman od betona“) morali su se i lično obratiti Grupi za konceptualnu politiku i zatražiti od nas da im se ne približavamo. Lično i na telefon, jer i njima je bilo nezamislivo da se takav „predlog“ može i sme izneti javno.

Kako sami kazaše, organizovali su se za par dana i pokazali svima ostalima kako se to radi: njihov aktivizam je autentičan, čist i ne zahteva ogromna sredstva niti prljav novac kojim se ne razmeću samo kriminalci, već i strani plaćenici koji od takvih stvari kao što su aktivizam i lokalna zajednica žele napraviti posao. Sve su to reči koje smo mogli čuti od vlasti, ali i od ljudi sa kojima smo radili i kako-tako sarađivali, među kojima je bilo i aktivista pomenute inicijative, koji će kao „pelcer“ preneti svoje iskustvo saradnje sa nama i uvide stečene ogovaranjem i na druge administratore društvenih grupa koje se takođe odazivaju na ime „inicijativa“. U pitanju su administratori koje se mora pitati za mišljenje ako se bilo šta želeli reći, a onaj koji se tome ne povinuje proći će loše. I evo vam iz prve ruke: jedna od zastupnica ove figure, koja i ne mora nužno biti sa Limana, u facu nam je rekla da je jako važno da se ono što radimo dopadne njoj, jer, u suprotnom, možemo da se pozdravimo sa prihvatanjem od strane novosadske aktivističke javnosti. To nam je odmah zazvučalo kao upozorenje, a takvim se i pokazalo. Grupa za konceptualnu politiku je pala u nemilost novosadskog duha aktivizma i mi ni na kakvu pomoć ljudi sa Limana i svih organizacija civilnog društva koje su bliskom odnosu sa njima, više nismo mogli računati. Rečeno nam je da sve radimo zbog para i projekata, da smo bahato i neodgovorno trošili novac na novine koje štampamo i na bilborde kojima smo najavili izbore za mesne zajednice još u novembru prošle godine, a kada se sve završilo i nezavisni novinari i kolumnisti su počeli da naglašavaju besparičnu i spontanu mobilizaciju, kojoj ni organizacija nije potrebna da bi pobedila Vučića i njegovu bandu. Kakav saldo!

U mesne zajednice su tako ušli, većinom, ljudi koji nisu ni znali da su one zatvorene, a njihovi birači su, kako u njihovo ime govore kandidati i administratori, obavešteni desetak dana pre njihovog održavanja. Biće da smo zaista trošili novac i snagu uzalud, jer uspeli smo da obavestimo samo vlast i ovu naročito zainteresovanu javnost koja nam broji zalogaje više nego korake koje smo u politici civilnog društva uspeli da napravimo.

Sve i da nije bilo stranačke mobilizacije kojim bi se odgovorilo na naprednjačku inačicu kapilarnih glasova, stranački duh vlasti je trijumfovao, a i razočarenje se pokazalo kao moćan kohezioni činilac ili, ako tako mogu reći, snaga slabosti koja je uspela da zauzme mesne zajednice. Masa limanskih aktivista, onih koji ordiniraju društvenim mrežama i administraju fejsbuk grupe, razočarani su ligaši, od kojih se, međutim, ne distanciraju kao od srbijanske opozicije u Novom Sadu. I to je naročito zanimljivo mesto o kojem takođe nešto treba reći.

 

Pa onda i o ličkoj isto

Da li su građani u Novom Sadu osvojili mesne zajednice? Videli smo da se neki građanski kandidati kolektivno učlanjuju u opozicione stranke, ali i da građani, koji su u Novom Sadu ušli u savete, odbijaju da svoj angažman nazovu političkim i čvrsto drže distance, ne samo prema opozicionim strankama, već i prema organizacijama civilnog društva koje izazivaju gradsku vlast političkim pitanjima, a javnost svojim načinom rada i finansiranja. Sve ovo govorimo na temelju primarnog iskustva jer mi smo učesnici u procesu koji je, po našem mišljenju, završen. Kao organizovana grupa ljudi, koja se udružila kako bi vodila politiku učešća ljudi u mesnoj samoupravi, to sa sigurnošću možemo reći. Iako nas je bilo malo, mi ne možemo reći da to što smo radili nije bilo politika. Ali, isto tako, ne možemo reći da je ona bila uspešna. Sociološki to možda i može da prođe, jer mi smo ipak učinili da drugi nešto učine, ali politički – to ne možemo reći. Politika je za sociologe društveno delanje, ali za aktiviste ona je mišljenje i organizovana akcija na distanci prema državi koja izaziva njenu reakciju, bez obzira na poraz. Drugim rečima, naše politike je bilo i ona je poražena.

U fondacijskom, ali i propagandno-medijskom diskursu, i male pobede se smatraju velikim, ali naše je mišljenje da to nema puno smisla, niti odgovara istini. Naime, mi mislimo da je u Novom Sadu pobedila vlast. Ljudi koji su ušli u savete mesnih zajednica i osvojili u njima većinu, otvoreno govore da to što rade nema veze sa politikom, a to je pesma za vlast, odnosno melodija koju vladajuće uši jedino i žele čuti. Tu i tamo su se mogli čuti i pročitati iskazi tipa „sve je politika“, ali to više muti tokove političkog nego što bistri misao koja bi bila na strani ljudi i koja bi bila politički odgovor ljudi na nasilje vlasti. Međutim, poziciju vlasti ne zauzimaju samo partije koje su na vlasti: na njoj su i opozicione stranke, a onda i mediji. I to je razlog zašto se danas sve meri pobedom, a nje nema bez poraza onog ko nam stoji na putu i čija se leđa moraju videti da bi se bilo šta uradilo ili preduzelo. Rat vlada našim mišljenjem još od devedesetih i samo tržišno zaluđenima se može činiti da je reč o kompeticiji. Takav način mišljenja dominira i spontanim inicijativama građana koji se teško i samo na društvenim mrežama aktiviraju i samo zahvaljujući moderatorima i administratorima društvenih grupa na internetu predstavljaju kao masovne, pa čak i organizovane grupe ljudi, koji onda brane svoje predloge kao da su intelektualna svojina i patenti, a svoj angažman vide kao rad koji treba zaštiti autorskim pravima. O političkom kapacitetu takvih mreža i zajednica nema ni govora jer sve je to simulakrum o kojem je važno progovoriti.

Predstaviti kao da postoji nešto čega nema, redovna je pojava i ponašanje koje se u vremenu marketinga i nadmetanja smatra racionalnim i „politički“ mudrim. Ali skrivati da ničeg nema korak je dalje od policijske logike, koja nas uverava da se nema šta za videti. No i dalje se svi slažu oko toga da je važno pobediti i da je bolje i slagati nego pokazati slabost i priznati poraz. To bi se moglo razumeti kao otklon od mitološkog slavljenja žrtve i poraza, na koji su se toliko žalili svi ovdašnji prosvećeni mitoklasti, ali u politici su porazi mogući, baš kao i prekidi, odnosno odustajanja. Mi mislimo da je važno znati kada je dosta i kada je potrebno početi iznova.

Međutim, ono što situaciju u Novom Sadu čini teškom, a pre svega nerazumljivom, jeste način na koji se ovim gradom vlada i tom vlašću učestvuje na republičkoj političkoj „sceni“. Novi Sad se, pa onda i Vojvodina, po navici i taktici smatra opozicionom jedinicom lokalne samouprave. Autonomna politika teritorijalizacije od svakog učesnika u njoj čini secesionistu i od takvog „stanja stvari“ čini instrument pregovaranja sa centralnom republičkom vlašću. Autonomna politika ili politika autonomije i decentralizacije se tako pretvara u manjinsku politiku, čime se zaslužuje učešće u centralnoj vlasti bez griže opozicione i autonomaške političke savesti. Na terenu, međutim, ova politika je jednako centralistička i razvija se na suzbijanju svake autonomne politike decentralizacije koju bi bilo koja od jedinica lokalne i mesne samouprave mogla pokrenuti. U Novom Sadu zato ne postoji opozicija: ona je, dok ne dođe na vlast, beogradska, a kada u tome uspe – prestaje da bude opozicija. Novosadska vlast je tako ispostava centralizovane vlasti republike sa garantovanim statusom i ugledom opozicije.

Ali po šavu autonomije spajaju se i cepaju vladajuće koalicije u Srbiji i Vojvođani su naučeni da na to uvek moraju čekati. Moraju biti strpljivi i sačekati da pukne tikva kako bi se bundevara iznova savila, ispekla u beogradskoj peći i podelila među Vojvođanima, a najgladniji su, kao i uvek, Novosađani. Budžet čitave Vojvodine je za trećinu manji od beogradskog, a novosadski čak sedam puta manji od prestoničkog, tako da je pita koja je na stolu prilično tanka. No tanka je za ljude, ne i za one koji su u prilici da se prvi i jedini goste. Oni koji zavladaju gradom zadovoljni su podelom i ovakvog kolača. Njima je dosta čim su seli za trpezu, ali je onda uslov za ostanak za njom da ništa ne rade i ne preduzimaju sami, već da poslušno i kako im se kaže izvršavaju naloge i projekte koji su uvek od nacionalnog značaja, pošto se prave na mestima koja su udaljena od gradske kuće i Banovine i koja se više i ne nalaze u institucijama vlasti. I „Kineski most“ i „Novi Sad na vodi“ pokazuju nam globalni karakter novosadskog upravljanja i urbanističke politike.

Ali, kao da se nešto sa društvom za stolom ipak dogodilo poslednjih meseci, a mi smo to videli na Trgu slobode ovog proleća, kada smo se okupili na antifašističkom skupu u čijoj smo organizaciji bez reči, zbora i dogovora „učestvovali“. Telepatski i kratkotalasno, kako bi limansku organizacijsku komunikaciju opisao predsednik mesne zajednice Liman 1, nezavisni kandidat i pobednik. Na tom skupu se prisustvo opozicionih stranaka tolerisalo, a po našem mišljenju samo zato što je na njemu trebalo da se pojavi i Nenad Čanak, šef Lige socijaldemokrata Vojvodine. Novosadske građanske inicijative nisu imale ništa protiv stranačkih obeležja na ovom skupu, a protiv Čanka, stranačkog obeležja po sebi, apsolutno ništa. Naprotiv. Čak se moglo uočiti strahopoštovanje koje su neki od učesnika u ceremonijalnom delu događaja, a posebno među tehničkim osobljem zaduženim za opremu i protestnu rekvizitu, ukazali ovoj ikoni novosadske opozicije i autonomaštva. Srbijanska, odnosno, beogradska opozicija se zato mogla udobno smestiti na ovakvom događaju i razmeniti prijateljsku vatru sa onima sa kojima već razvija pitu koja će se uskoro ponovo saviti za peć. Čanak je ubrzo nakon izbora za savete mesnih zajednica krenuo na turneju. Odlazi na Kosovo, razgovara sa Kurtijem, gostuje po režimskim televizijama, a živnuo je i na portalima nezavisinih medija. Uskoro ćemo videti o čemu se radi, ali realno koje susrećemo i koje nam se uvek vraća, tera nas na rekompoziciju znanja koje jedino o kompoziciji i možemo imati. Realno je, kako je rečeno u uvodnom tekstu ovog broja, stvar istine, a ne znanja.

Ne možemo se onda oteti utisku da su na izbore za mesne zajednice izašli birači svih stranaka, ali zato članovi samo onih koje su na vlasti u gradu. Kako opozicije nema ni u jednom srpskom parlamentu nakon prošlogodišnjeg bojkota, svaki opozicioni aktivista (član) je po nalogu stranke odbio da učestvuje u izborima za mesne zajednice jer je direktiva među opozicionarima bila da se i ovi izbori bojkotuju dok traju pregovori o izbornim uslovima. Bilo bi, dakle, veoma rizično pokrenuti članstvo jer se to ne bi moglo uraditi u tajnosti. Zbog toga mislimo da su tu privilegiju imali samo članovi stranaka koje su novosadskoj skupštini i gradskom veću i da su oni doprineli većoj izlaznosti na izbore za mesne zajednice od uobičajene. Mi smo dovoljno govorili o tome i obavestili i vrapce na granama da se izbori održavaju i da su sve opozicione stranke pozvane da se uključe u ovaj proces; proces koji nije bio samo izborni, već i pregovarački, pošto smo od opozicije, a buduće vlasti, tražili da se sada, danas, izjasni o mesnoj samoupravi i javno obeća građanima da više nikada neće ulaziti u ovaj zabran neposredne demokratije i politike koja po zakonu može biti na strani ljudi, ali i politike civilnog društva, kako je mi zamišljamo i kao zamisao predlažemo svim stanovnicima Republike Srbije već desetu godinu. I kao što sam maločas rekao, afirmativno su odgovorile samo dve.

Zbog ovakvog političkog investiranja mi smo i prepoznati kao politička organizacija civilnog društva i Vučević je u više navrata poslao poruku građanima da nas se čuvaju i klone, što će kulminirati tokom izborne kampanje kada nas režimski portal NS uživo bude nazvao „prevarom zvanom konceptualna politika“ a sam režim organizovao bande koje će presretati naše distributere i otimati ovaj list, Stanar, i pred njihovim očima ga cepati i bacati u kontejnere za smeće. Ljude koji su sa nama najtešenje sarađivali počeli su da prozivaju i blate, ali i one koji nisu uspeli na vreme da se distanciraju od nas. Međutim, oni koji od početka znaju kako se vlada i ponaša u Novom Sadu nisu nam se ni približavali, tako da niko od nas, a mislimo ni javnost, nije ni pomišljao da će se i takvi odazvati na poziv na izbore za mesne zajednice. Jasno je, trebali smo imati na umu da je i vlast u stanju da pozove na izbore za mesne zajednice i da je u tome spremna da sarađuje sa svojim koalicionim partnerima i bazom koja možda više nije ni glasačka. Kao što rekoh, ljude okuplja i razočarenje, a resantiman je jedno od obeležja establišmenta i deli se kao dobro raspoloženje.

 

E da bi o obema rekao nešto što nije ni progresistička ni sasvim druga priča

Kako bismo onda mogli dokazati da su pobedile vlast i sociologija (nevažno je što je ona bila uglavnom spontana) ljudima koji sudski i policijski sude i očekuju samo istražne istine? Istraga je dispozitiv ovog ponašanja, ali ga mi upražnjavamo godinama i u tome su nam od pomoći i političari i mediji, i vlast i kriminalci. Svi bi oni dokaze koji se daju sudski procesuirati. Kako njima reći da je u Novom Sadu, pa onda i na Limanu, pobedila vlast? Sa Detelinarom je stvar jasna: pregazili su glasovima i svoje partnere; one koji su trebali da odigraju ono što je smišljeno u Staroj Pazovi, a to je da građanske liste, ukoliko sarađuju sa režimom, mogu dobiti mesto „u timu“ koji pobeđuje i obećava više nego iko do sada u istoriji Srbije. Za volonterski rad na mestima od nikakve važnosti (mesnu zajednicu svi potcenjuju) – ukoliko u njima nema ljudi koji se javno bune – teško je pronaći među članovima stranke koji već čekaju materijalnu nadoknadu za lojalnost. U savete sada treba uvesti organizacije vlasti koje se prave među građanima i njihovom udruženjima ili bar, kao što je slučaj na Limanu, korisnih idiota koji nisu shvatili da je ulog politička intervencija na mestu koje pripada politici ljudi. Kako se usuđujem? Pa limansku inicijativu su svi prepoznali kao apolitičnu, a i sami su se učesnici, ne samo javno, već i glasno izjašnjavali da ih politika ne interesuje i da to što oni, kao građani, rade, nipošto nije politika te da o saradnji sa opozicionim strankama nema govora, a po lukavijima, ni pameti da takva saradnja postoji. To što među njima ima i onih nadahnutijih intelektualizmom, pa se iz istog ešalona moglo čuti „da je i svakodnevno političko“, nešto je što ne treba uzimati za više od reči, odnosno fraze koja služi ličnoj upotrebi i uzajamnom pranju humanistički nabildane savesti.

Našem nesporazumu doprineli su i nezavisni mediji (ove druge ne uzimamo u obzir) koji su na sebe preuzeli političku interpretaciju, no koja je ipak medijska, a ne na strani ljudi i sa mesta na kojima se ljudi organizuju kao građani te sami govore o onome što čine. Mediji ljude pronalaze na mestima gde se ovi pojavljuju kao publika, što ih smešta u ulogu posmatrača svojih gledalaca i slušalaca, a to neizbežno vodi manipulaciji. Ako režimski mediji vrše propagandu, nezavisni sasvim sigurno manipulišu publikom jer su prema svom mišljenju i uverenju prinuđeni da je vode i usmeravaju. Mediji inače vole pobede, neočekivane još više, a kada su još i zainteresovani za smenu režima koji ih napada i nastoji ugasiti, onda je neophodno svaki znak koji se pojavi interpretirati kao Vučićevu slabost i simptom njegove brze propasti. Novinari i kolumnisti su već stigli do uverenja da i sami dovoljno dobro tumače političke procese, pa je pitanje dana kada će prestati da razgovaraju sa političarima, a da „obični ljudi“ nikada i ne dočekaju svoj red da o politici budu bilo šta pitani. Razume se, ako se pod politikom misli „visoka politika“, ljudi će se sami skloniti jer stvar je u tome da ih se pita o njihovoj politici – ukoliko je ima. Međutim, videli smo baš nakon izbora za savete mesnih zajednica, o politici se pokušalo pitati upravo one koji za sebe tvrde da to što su uradili, pobedili na izborima za savete mesnih zajednica, nipošto nije politika. Da bi se razumeo ovaj promašeni susret biće potrebno da i novinari progovore o onome šta zaista misle.

Ali šta ako je mišljenje, pa onda i stav, da je vlast pobedila stvar procedure koja nije sudska i policijska? Otkriti knjižicu neke od vladajućih stranaka – a u Srbiji su sve parlamentarne stranke vladajuće (dok su one u opoziciji samo vlast „na čekanju“) – u džepu ili fioci nezavisnih kandidata, nije dovoljan dokaz za ono što mi tvrdimo, jer znamo naprednjačke predsednike saveta koji nisu vodili politiku SNS-a. Spominjali smo to u našim izveštajima i novinama, a reč je o predsedniku saveta mesne zajednice „Jugovićevo“ sa kojim smo imali dobru saradnji i koji je vodio politiku tog saveta u interesu lokalne zajednice i pomogao da se sporna pitanja reše u njenu korist, a ne u korist svoje stranke i Telekoma koji je želeo da progura svoj interes na račun ljudi koje je uz pomoć saradnika među njima pokušao i obmanuti. Bilo je to davne 2016. godine, na Detelinari, kada smo sa komšijama i pored žestoke opstrukcije vlasti uspeli da održimo zbor građana i donesemo zaključak koji je i ona, takva kakva jeste – a uvek je bila loša – morala poštovati.

Prema tome, učešće vlasti u limanskoj pobedi nećemo dokazivati vezama nezavisnih kandidata sa vladajućim stranaka u Novom Sadu koje bi počivale na članstvu, ali to ne mislimo dokazivati ni direktivama do kojih bi onda trebalo doći nečijim svedočenjem ili prisluškivanjem. Niti imamo kapacitet za tako nešto, niti nam je interes da na tome gradimo mišljenje. Doušnici se uvek mogu sresti, ali i njih je pametnije tretirati kao sagovornike i ljude, jer većinu toga što vam govore treba uzeti s ozbiljnom dozom empatije i razumevanja da je reč o interpretaciji ogorčenih, a ne odlučnih ljudi spremnih na akciju i organizovan otpor uzrocima svog nezadovoljstva. Rekla-kazala je dragocen etnografski materijal kojim se može razumeti politička struktura – u pitanju su ogovaranja na kadrovske teme – ali od mišljenja u njima nema ništa. Organizacije i putanje kojima su se učesnici ovih događaja kretali, pa onda i porodično (u najširem smislu te reči) zauzimali pozicije, opisuje više teren mesta koja su postavljena u političkom prostoru u kojem se odvijaju akcije i inicijative nego intencije i obrazloženja zbog kojih ih akteri zauzimaju. A kada se karte dovoljno izmešaju i uključi vreme, odnosno prošlost, nastaju opšta mesta i spontanosociološke interpetacije kojima ne saznajemo ništa više od činjenice da su ljudi oportunisti i idioti koji ne znaju šta rade ni kada su uvereni u ispravnost svojih postupaka. U takvim, uglavnom „telefonskim“ analizama događa se topljenje misli i pretvaranje svega što bismo mogli učiniti i promeniti u kašu koju niko pametan ne bi kusao, a kamo li ljudi kojima je do ljudi i saradnika među njima. Svi su u tom mraku za vlast i sve je to organizovala vlast, bili ljudi toga svesni ili ne. Sviđalo se to njima ili ne.

Naš pristup je zato drugačiji. Reći da je vlast organizovala nezavisne kandidate i njihove birače, za nas znači da su se nezavisni kandidati pobedika na novosadskim izborima za mesne zajednice ponašali i mislili kao vlast. Da su je gradili i jačali svojim ponašanjem i da su aktivni učesnici u njenom sprovođenju. To su ljudi čije nesvesno nije operativno, kao što su neki od njih umeli posumnjati i brecnuti se „na vreme“, već iskazi i postupci čije značenje se ne analizira, nego tumači u skladu sa našim namerama i predlozima koje smo, pre svega njima, upućivali uvek javno. Poziv na izlazak na izbore smo uputili svima i pozvali sve da nam se pridruže, jer je u pitanju bila politička akcija, a ne poziv na druženje i emocionalno zbližavanje u kome bi naši karakteri, pa samim tim i nesvesno od kojih su sačinjeni, strukturisali odnose koji se grade neorganizovano. Ulog je bila organizacija nezadovoljstva, a ne njegov karakter, ako tako mogu reći.

I šta smo dobili? Nezavisni kanidati sa Limana 3 i Limana 1 su odbili da sarađuju sa nama. Distanacirali su se otvoreno, ali to ne znači javno, već „u glavu“. Rekli su nam to u lice, čak i kada je to bilo samo uho. I tu odmah vidimo problem. Nije bilo sastanka svih učesnika na kome bismo javno, jedni drugima, pred ljudima, mogli izneti predloge koje bismo onda mogli braniti ili obrazlagati. A oni sa kojima smo sarađivali, nisu se javno izjašnjavali na grupnim sastancima kojih je bilo, već su svoje odluke, pa onda i da izađu na izbore, donosili kada odu i opet preko telefona. Rečeno nam je čak i da moramo razumeti da nisu svi ljudi otvoreni i direktni kao mi, tačnije ja, čiji će se karakter pojaviti kao jedno od mesta spoticanja i razdora, kako su to takođe uspeli da sroče i izuste. Sve to smatramo veoma važnim i mislimo da je politika proces koji investira sve naše kapacitete i instance našeg bića, iako se mi, baveći se politikom, bavimo svim drugim stvarima osim nama i našim egom – ali kada nam ga se podmeće, onda i njime kao bilo čime drugim.

 

[1]I dobronamernom čoveku je jasno o čemu se ovde radi, a za informaciju zlonamernog mogu dodati da sam s ćaćine strane ličkoga porekla. Što se psovki i uvreda tiče, o njima smo kao o političkim kategorijama dovoljno rekli i obavešteni znaju da su bolji od nas o njima i pevali. Oskar Davičo je samo jedan od privilegovanih sabesednika na koje se možemo osloniti.

[2]Sve što smo mogli čuti kao objašnjenje uspeha limanskih nezavisnih kandidata ticalo se njihovih socijalnih i identitetskih karakteristika. Da li je to klavir u više generacijskih ruku, limanski pank, srednja klasa, ekipa ili prijateljska grupa, sve jedno je. Sociologiziranje na političku temu cementira podele koje se politikom dovode u pitanje i zato takva objašnjenja, čak i kada su profesionalna, ne mogu ponuditi odgovor na pitanje šta se stvarno dogodilo u jednom političkom procesu. Za pristup politici potrebna je drugačija perspektiva i mi o tome pišemo i govorimo od kada smo objavili i preveli na naš jezik Antropologiju imena, Silvena Lazarisa (Sylvain Lazarus). Ukratko: politički procesi se misle aktivnim učešćem i predlaganjem, direktivama i odlukama koje se sprovode, što vodi razumevanju organizacije i države koje takođe nije sociološko. Ulog je subjektivni pristup kojim se misli jedno mišljenje s obzirom na moguće kao stvarno, a ne s obzirom na objektno-postojeće (objektivno) kao stvarno, što je karakteristika naučnog mišljenja.

Podeli:






Intervju sa Brajanom Brkovićem, aktivistom Stranke slobode i pravde, Novi Sad Razgovor vodio: Zoran Gajić, GKP Produkcija: GKP Novi Sad, 2021.


GKP

Zašto baš sada i zašto ovde? – pitanje je na koje se pokušalo odgovoriti proverenom konstatacijom da su srpske trobojke na fasadama limanskih zgrada iscrtane kao […]



O limanskoj lički[1] Postojalo je jedno uvredljivo ime kojim su Novosađani koji ne žive na Limanu krstili čoveka koji umišlja da je važniji i bolji od […]



Novi Sad, 22. jul 2021. godine Ovim saopštenjem, udruženje građana Grupa za konceptualnu politiku upozorava javnost da će usvajanjem novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, […]