ukinimo opštine

Ukinimo opštine, ukinimo Grad!

Proces promene najznačajnijeg političkog dokumenta Novog Sada prošao je bez mnogo priče, a naravno i javne debate. Štaviše, promena Statuta grada kao da je bila obavijena tajnom a zapravo je reč o nameri vlasti da formalizacijom procesa njegove izmene obesmisli učešće građana i zainteresovane javnosti u njemu. Zvanično i formalno, promena Statuta grada predstavlja samo automatsko usklađivanje sa Zakonom o lokalnoj samoupravi koji je pretrpeo izmene sredinom 2018. godine. Formalno je ispoštovana i realizovana javna rasprava, oformljena je Radna grupa koja se bavila izmenama, ali kako bi odbijanjem gotovo svih primedbi predložila konačni tekst predloga koji bi uz malo diskusije novosadski odbornici izglasali i usvojili. Da je formalna procedura zadovoljena jeste argument vlasti. I to slab, jer jedino što je javnost čula u nekoliko objavljenih vesti u dnevnim novinama su otvorene izjave gradonačelnika Miloša Vučevića da se ne zalaže za podelu Novog Sada na opštine, „jer bi se time još više zakomplikovalo donošenje pojedinih odluka na lokalnom nivou“. I tačka. No, na sednici Skupštine se od njega moglo čuti još ponešto – ubeđivanje da su sve procedure ispoštovali, a da su „i oni bivši kršili zakon“. To je uobičajen argument kojim se vlast za svoje odluke pravda postupcima prethodne vlasti. Međutim, ono što je zanimljivo je ono „i“, što implicira da je ova vlast svesno prekršila Zakon.

Naime, novim Statutom grada ukinute su opštine, Petrovaradin i Novi Sad, čija je funkcija decentralizacije javne gradske vlasti decenijama sistematski obesmišljavana i urušavana upravo na lokalnom nivou. Ali, umesto da je ovim Statutom predviđen njihov razvoj i poboljšanje funkcionisanja, one su ukinute. Pored toga, svesno je prekršen Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, po kojem je za (osnivanje ili) ukidanje opštine potrebno organizovati savetodavni referendum kako bi građani mogli da se izjasne da li su „za“ ili „protiv“ ukidanja opština. Kao jedan od najznačajnijih oblika učešća građana u javnim politikama koji je i ustavna kategorija, referendum nije organizovan niti su građani pitani za mišljenje da li žele decentralizaciju grada putem opština, a možda i priliku da učine donošenje odluka na lokalnom nivou manje komplikovanim kroz svoje učestvovanje u njima. No, gradonačelnik je svojim odgovorom do nemogućnosti zakomplikovao svaku mogućnost učestvovanja građana, što može da nas navede na pomisao da možda kao vice (president) više i ne veruje u uporište svoje partije u lokalnim zajednicama. U svakom slučaju, ispostavlja se da je bolje neispoštovati zakon i pravdati se postupcima prethodne vlasti, nego ostaviti bilo kakvu mogućnost da se čuje šta ljudi misle o gradu u kojem žive.

Sve primedbe i predlozi Grupe za konceptualnu politiku na Nacrt Statuta grada su odbijeni. Međutim, razlozi za odbijanje nisu poznati javnosti, jer su se našli u Predlogu Statuta koji je bio dostupan samo odbornicima Skupštine neposredno pre glasanja. Na sreću, Predlog se pojavio na društvenim mrežama tako što je jedan građanin uspeo da ga nađe među dokumentima za sednicu Skupštine na skupštinskom sajtu, tj. na stranici do koje ne vodi ni jedan direktan link te ih je pregledom sajta nemoguće pronaći. Ipak, Predlog smo imali priliku da vidimo i na mestu je da argumente za odbijanje svih naših predloga i primedbi javno prokomentarišemo.

Na naš predlog da se ne ukidaju gradske opštine Novi Sad i Petrovaradin i da se novim Statutom stvore uslovi za njihovo funkcionisanje i osnivanje novih opština, argument vlasti je sledeći: Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije „uređeno je da grad može biti podeljen na opštine i da se podela na gradske opštine utvrđuje statutom u skladu sa zakonom, iz čega proizilazi da grad ne mora biti podeljen na gradske opštine“. Može, a ne mora. Ne mora, znači neće ni biti, i dok je ovo citat jednog člana iz zakona (sada malim slovom, dakle, ne zna se kog zakona), drugi koji za ukidanje opština predviđa savetodavni referendum, nije konsultovan. No, jeste samo jedan njegov deo koji gotovo poetski opisuje pojam grada („…teritorija za koju se obrazuje grad predstavlja prirodnu, geografsku celinu, ekonomski povezan prostor koji poseduje izgrađenu komunikaciju među naseljenim mestima sa sedištem grada kao gravitacionim centrom“), ali ne i propis da je uz inicijativu za ukidanje opštine potrebno izraditi „analizu sa ekonomskim, prostornim, demografskim i drugim pokazateljima efekata promene koja se inicira“ (član 12. Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije). Oko pojma grada bi se moglo diskutovati, ali ne i o slovu Zakona koje ova vlast nema nameru da poštuje, kao ni da građane pita za mišljenje.

Naša druga primedba odnosila se na nameru da se iz nadležnosti grada ukloni briga o održavanju stambenih zgrada i bezbednosti njihovog korišćenja, dakle o stanovanju u okviru kog se ostvaruje i osnovno ljudsko pravo na stan. Drugu godinu od donošenja Zakona o stanovanju konačno možemo da vidimo i njegove učinke koji se svode na regulisanje uprave nad stambenim zajednicama i povećanje troškova održavanja koji isključivo padaju na teret stanara kao vlasnika stanova, što je novosadska vlast podvukla kao noseći argument svog odbijanja. Po novom Statutu, briga Grada u oblasti stanovanja svodi se isključivo na komercijalni momenat određivanja cene održavanja zgrade, a ne na suštinsku pomoć građanima kada je reč o politici održivog stanovanja, odnosno o (ne)mogućnosti da građani rešavaju krupne investicione zahvate na svojim propalim fasadama i krovovima za čije su održavanje potrebna sredstva reda veličine i po nekoliko desetina hiljada evra. Iako je argument vlasti „da samo u izuzetnom slučaju jedinica lokalne samouprave“ brine o održavanju zgrada, ova izuzetnost nam govori da ova vlast neće raditi na rešavanju nagomilanih problema u oblasti stanovanja i održavanja zgrada niti će uvažiti predloge stanara da putem institucija lokalne samouprave kakve su mesne zajednice, udruživanjem, pregovaranjem i učestvovanjem u donošenju odluka pokušaju da nađu rešenja za održavanje stambenog fonda grada. Novi akteri u ovom polju, organizatori upravljanja stambenim zajednicama, teško će moći drugačije da organizuju svoj posao, odnosno da promene situaciju u kojoj jedan profesionalni upravnik brine o više desetina zgrada za minimalnu platu. Ukoliko se lokalna samouprava potpuno povuče iz posla („poslovi grada“) stvaranja uslova za održivo stanovanje, izgledi za bilo kakvu promenu u potpunosti iščezavaju. To što je briga o održivosti stanovanja novim Statutom prebačena iz strateške orijentacije i nadležnosti grada na nadležnost Skupštine, ne znači da Skupštinu i obavezuje na bavljenje ovim pitanjem. A svakako je neće podstaći činjenica iz novog Statuta, a to je da briga o stanovanju više ne postoji među poslovima grada. Ovakvo spuštanje nadležnosti najverovatnije znači da će Lokalna stambena strategija opet biti stvar samo automatskog usklađivanja sa Nacionalnom kada bude usvojena, dok se stvarne potrebe ljudi u oblasti stanovanja neće uzeti u obzir.

Novim Statutom, Grad Novi Sad više neće pomagati rad organizacija i udruženja građana, jer u njemu stoji da Grad „može“ da sarađuje sa njima kada oceni da mu je to u interesu. Sintagma „može sarađivati“ implicira da je ta saradnja opciona, povremena i da dolazi isključivo na inicijativu Grada, što sužava mogućnost saradnje i pregovora sa udruženjima u njegovim institucijama. Argument vlasti za odbijanje strateškog opredeljenja Novog Sada da podstiče rad i saradnju sa udruženjima građana svodi se na nemogućnost „obezbeđivanja sredstava za druge potrebe udruženja sem utvrđenih zakonima i propisima“, čime je pokazano da upravo govor o mogućnosti finansiranja predstavlja mesto generisanja nerazumevanja uloge civilnog društva koje se u široj javnosti prepoznaje kao odijum, sada više ne samo prema organizacijama civilnog društva, već i prema onima koji se samo žicaju za pare. Ali, kada znamo za postojanje udruženja građana koja osniva vlast ili su ona iz nekog razloga bliska vlasti, žicanje dobija novu dimenziju koja seže do fingiranja i zloupotrebe javnih konkursa, a to svakako nije niti može biti utvrđeno zakonima i propisima. Ovaj grad je i nosilac titule Evropske prestonice kulture 2021. godine u čijem je temelju saradnja i rad na osnaživanju udruženja građana, i zbog toga je neshvatljivo da Novi Sad u svojim nadležnostima i svom strateškom usmerenju nema jasno izraženu političku volju da pomaže rad organizacija i udruženja građana, koji se svakako ne svodi samo na učešće u distribuciji javnih sredstava (nešto ranije se umesto glagola „žicanje“ koristio izraz „sisanje fondova“), već na mnoštvo drugih ovoj vlasti stranih kategorija, kao što su: pregovaranje, otvorenost, transparentnost, razvoj, izumevanje novih institucija.

I konačno, dolazimo do mesne samouprave i mesnih zajednica u Statutu grada za čiju se otvorenost prema organizacijama civilnog društva GKP zalaže više od godinu dana. Na tom nivou uprave je ilustrativna kako potreba saradnje sa civilnim društvom, tako i odsustvo gradskog sluha za nju. Vlast je odbila predlog da se u član koji detaljno uređuje Odluku o mesnim zajednicama uključi obaveza „saradnje mesne zajednice sa udruženjima građana“, i to kao jedna od preko dvadeset vrsta delatnosti i aktivnosti kojima se uređuje rad ovih lokalnih institucija. Pitanje koje se ovde postavlja je: šta bi ih koštalo da su to uradili? Očigledno u okolnostima straha i prinude nedopustiv iskorak iz kruga lojalnosti koja je premrežila i čitav administrativni aparat vlasti i zaposlene u njemu, puno košta. Argument vlasti je da su predlozi vezani za poboljšanje rada mesnih zajednica „u svojoj suštini predmet odluke o mesnim zajednicama a ne statuta grada“, čime pitanje cene da se ipak uvrsti i dalje stoji. Za sada postoji samo Model odluke o mesnim zajednicama koji je Ministarstvo uprave i lokalne samouprave kreiralo zajedno sa Stalnom konferencijom gradova i opština, i čiji je član koji definiše oblasti delovanja mesnih zajednica prepisan u Statut grada. Da li će ova Odluka biti predmet javnih rasprava i da li će se ukazati mogućnost da se građani organizovano uključe u njegove izmene shodno svojim potrebama, ostaje neizvesno. Pitanje ćemo zato uputiti nadležnom Ministarstvu i pozvati zainteresovane građane da ga zajedno javno postavimo, pošto smatramo nedopustivim da uređenje rada mesnih zajednica kao, pre svega, „organizacija građana“, prođe bez učešća samih građana.

Pored odbijanja svake primedbe i predloga na nacrt Statuta grada koji je došao od strane organizacije civilnog društva, šturost odgovora vlasti takođe govori o nosećem argumentu kojim je vođena u ovom procesu, a to je stav da udruženi građani nemaju ništa bitno da predlože i ponude ovom gradu, niti da mišljenja i potrebe građana treba uvažiti. Neorganizovanje referenduma povodom ukidanja opština, prebacivanje nadležnosti grada na Skupštinu i automatsko-formalno izglasavanje republičkih propisa, ocena da je decentralizacija donošenja odluka komplikovana, odustajanje od brige za bazične uslove života građana, govori da novosadska vlast nema nameru da uključenjem i angažovanjem građana učini ovaj grad mogućim mestom za život.

Podeli: