Visit Us On TwitterVisit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On Instagram


IZVEŠTAJ 3: tekst „JEDINA POLITIKA ADEKVATNA SITUACIJI JE POLITIKA KOJA NE DELI LJUDE“

„Jedina politika adekvatna situaciji je politika koja ne deli ljude“ , 10. januar 2021. godine

Pred vama se nalazi analiza istraživanja koju smo sproveli tokom i nakon vanrednog stanja, a koja su bila usmerena na mišljenje ljudi tim povodom, ali i povodom vanrednih situacija kao intervencija državne politike u sprečavanje širenja korona virusa u Srbiji. Istraživanja su takođe obuhvatila odnos građana prema politici, političkim organizacijama i institucijama i njihovo mišljenje o funkcionisanju lokalnih zajednica – mesnih i stambenih – kao mestima koja bi mogla poslužiti za lokalno organizovanje i solidarnost, ali koje čak ni za vreme pandemije nije bilo dovoljno.

Cilj ovih istraživanja nije saznanje o tome kako stvari objektivno stoje, već šta ljudi slobodno misle i šta predlažu da se uradi u uslovima krize izazvane pandemijom i vanrednim stanjem koje uvodi država, koja je i sama u krizi. Cilj anketa i istraživanja je takođe bilo uspostavljanje prostora za artikulaciju mišljenja ljudi i iznošenje njihovih autentičnih predloga, prevashodno iz tri razloga. Prvi je da su tokom pandemije i proglašenog vanrednog stanja kao i vanrednih situacija, građani u potpunosti postali objekti vršenja vlasti, što znači da je uskraćivanje njihovog govora i njihovih prava iz perspektive države bilo legitimno i opravdano: oni nisu pitani za mišljenje ni o jednom od mnoštva problema pred kojima smo se našli svi. Drugi razlog počiva na uverenju da bez angažmana ljudi i njihovih predloga neće biti moguće suočiti se sa narednim velikim krizama, bile one zdravstvene, političke, ekološke ili ekonomske, koje su sigurno pred nama u bliskoj budućnosti. A treći razlog je da rad sa ljudima na artikulaciji političkih problema i iznošenju predloga predstavlja osnovu delovanja Grupe za konceptualnu politiku i da je tokom pandemije, vanrednog stanja, policijskog časa, ograničenja kretanja i okupljanja (koje do danas traje), ovaj rad za jednu organizaciju civilnog društva gotovo onemogućen, te je istraživanje ovog tipa način da se kontakt i rad sa građanima nastavi.

Potrebno je da naglasimo da ova istraživanja nisu naučnog tipa, jer se ljudi ne smatraju izvorima informacija (informatorima) već sagovornicima sa kojima je moguće doći do predloga i organizacije u konkretnim aktivističkim i političkim situacijama, kao i do artikulacije realnog političkog iskaza koji može da poveže ljude u akciju. U tom smislu, potpuna otvorenost u pristupu i razgovoru sa ljudima ne može biti zamenjena naučnim pristupom koji mišljenje ljudi uvek samerava sa objektivnom stvarnošću koju konstruiše i kojom vlada kao složenom celinom, ne ostavljajući prostor za mišljenje ljudi koje funkcioniše drugačije jer nastoji da formuliše, ne uzroke i opise stanja, već šta je ono što je moguće u situaciji u kojoj se nalaze. Zato je u ovom istraživanju akcenat stavljen na poštovanje i razmatranje iskaza ljudi, a ne na njihovom klasifikovanju shodno društvenom poreklu, statusu, zanimanju i položaju koji zauzimaju u društvu, što je obično u osnovi naučnog istraživanja. Iz tog razloga je na pitanja bilo potrebno odgovarati pisanjem sopstvenih reči, rečenica i formulacija, a ne zaokruživanjem i markiranjem već ponuđenih odgovora. Cilj anketa i istraživanja je poziv ljudima i otvorena mogućnost da hrabro i otvoreno kažu šta misle i šta predlažu drugima u vezi sa pitanjima koja se tiču njihovog života i neposrednog iskustva u društvenim i političkim događajima u situaciji pandemije. 

Ali, kao što smo već nagovestili, sprovođenje online anketiranja istovremeno predstavlja i priručno sredstvo u odnosu na fizički susret i razgovor sa ljudima, iako je omogućilo nastavak i održavanje kontakata sa njima. Prinudna izolacija i ograničenje kretanja kao mere zaštite od širenja virusa korona, onemogućile su direktne susrete, ali i pored toga, bilo je važno stupiti u kontakt sa građanima i dati im priliku da odgovore na pitanja koja smo osmislili za situaciju koja je sve nas zatekla svojom težinom. Prva anketa pod nazivom „Političko istraživanje – vanredno stanje i vanredna situacija“ realizovana je tokom vanrednog stanja u aprilu 2020. godine, a druga pod nazivom „Lokalne zajednice tokom i nakon pandemije“ u maju 2020, neposredno nakon proglašenja njegovog završetka. 

Dodatne smernice

Rekli bismo da je ono što je u osnovi interesa da pokrenemo ove ankete, a to je mišljenje ljudi, uvek uslovno, jer će se ono moći identifikovati ako bude i shvaćeno kao mišljenje. A to će biti moguće, shvatiti ga kao mišljenje, kada bude bilo formulisano kao predlog u vezi sa nekom stvari koja se „definisala”, odnosno koja se „kristalisala” ili svela na jednoznačnost, odnosno dobila jednoznačni smisao i nedvosmisleno značenje, suspenzijom polisemije. Ova se operacija mora dogoditi među ljudima koji su se okupili kako bi nešto preduzeli u vezi sa tim što će suspenzijom polisemije učiniti nedovosmislenim i vrednim ostvarenja, odnosno akcije. 

Dakle, imamo pristup koji se bazira na odgovorima na pitanja koja smo postavili – a pitanja su takva da iskazuju naš interes za neku stvar – ali se ne zadržava na njima kao na interpretativnoj matrici onoga što ćemo čuti. To što ćemo čuti dovodimo u vezu sa pitanjima koja sadrže i pojam, jer ovaj je u osnovi svakog pitanja kao svoje pojedinačne i delimične emanacije. Taj pojam, budući predlog u svojoj osnovi – politički predlog, a ne predlog za jedno naučno istraživanje – s razlogom stoji kao osnova našeg traganja. Dakle nema simptomalnog analiziranja, već se odmah tumači sve što se može protumačiti i iskoristiti, kako za opovrgavanje, tako i za dokazivanje opravdanosti – dakle opravdanje – našeg očekivanja o značaju ili vrednosti akcije koju mislimo preduzeti. To je veoma blisko naučnom pristupu, samo što nije ulog istinitost naših tvrdnji – teza – već opravdanost očekivanja ili afirmativnog vrednovanja naših uvida i predloga šta učiniti zajedno.

Građani o vanrednom stanju

Prvo pitanje koje smo anketom postavili građanima glasilo je: šta je za vas vanredno stanje?, gde je ono „za vas“ trebalo da sugeriše da nas zanima subjektivno mišljenje svakog ispitanika o vanrednom stanju u kojem smo se našli. Međutim, za mnoge je umesto subjektivnog mišljenja ono značilo priliku da daju formalne definicije vanrednog stanja koje je u medijima i kroz iskaze pravne struke bilo prisutno u javnosti. Jedan od njih, koji je zapravo pravno-politički, ticao se obaveze proglašenja vanrednog stanja, ali manje zbog pandemije a više zbog nužnosti odlaganja izbora (od aprila na jun 2020. godine). I on je prvi poslužio kao argument za mnoge prigovore koji su upućeni Kriznom štabu da je i proglašenje vanredne situacije bilo dovoljno i sasvim operativno za borbu protiv pandemije, odnosno da zbog pandemije nije bilo potrebe za proglašenjem vanrednog stanja. To će se i potvrditi, ali kasnije, tokom drugog (ili već trećeg?) talasa epidemije na jesen 2020. godine, kada je većina ugroženih lokalnih samouprava, uključujući Beograd i Novi Sad, proglasilo vanrednu situaciju a ne vanredno stanje. Iako su govorili jezikom medija, ljudi su se ipak pokrenuli tokom pandemije. Kritika rada Kriznog štaba se nastavila do danas i dobila i svoje nosioce i među lekarima, koji su tokom ovog perioda bili pod najvećim pritiskom i gotovo vojnom obavezom čuvanja tajne. Tajne o tome kakvo je stanje u zdravstvu.

Kada poslušamo iskaze koji ne spadaju u domen pomenutih definicija, dobijamo još jedan uvid. Oni vide proglašenje vanrednog stanja pre svega kao oduzimanje slobode i prava na život i rad, kao i uskraćivanje drugih stečenih prava koja bi trebalo da su im Ustavom zagarantovana. Građani su bili posebno osetljivi na uskraćivanje slobode kretanja, naročito za najstarije sugrađane koji su vanredno stanje doživeli kao zatvor. Takođe možemo reći da se pojedini odgovori tiču njihovog uvida da su građani infantilizovani i da ih vlast smatra intelektualno ograničenim jer su tretirani „kao nesposobni da razumeju situaciju u kojoj se ceo svet nalazi“, pa je zbog toga bilo potrebno upotrebiti silu. Dakle, uvođenje vanrednog stanja građani vide kao prekomernu silu vlasti i kao uvećanje njenog autoriteta zbog čega su bili mišljenja da time skriva sopstvenu nesposobnost da zaštiti zdravlje ljudi.

Vanredno stanje građani smatraju pokušajem autolegitimizacije „vlasti koja usled nepriznavanja devastiranosti institucija i zdravstvenog sistema ne nudi ni jednu drugu opciju, već vidi priliku da proglasi da je država tu za vas i (da) osim nje nemate nikoga“. Proglašavanje države osloncem i jedinom tačkom podrške građanima u situaciji pandemije, oni vide kao lažnu sliku koju vlast stvara i koja ne odgovara onome što se realno dešava. A ono što se realno dešava je činjenica da vlast ne brine o svim svojim stanovnicima i o njihovom zdravlju, dakle brigu sprovodi selektivno, i to ne samo zbog urušenosti zdravstvenog sistema te stoga i pretpostavljene slabosti institucija, već i zbog političkih manipulacija i tzv. politizacije pandemijske situacije od strane same vlasti. Dakle, građani su uvideli da je izjava da je „država tu za vas“ upravo ta lažna slika i deklarativna izjava iza koje ne stoji podrška i briga za sve, već za one koji su uz vlast, koji u njoj učestvuju i koji su pre svega povezani sa većinskom partijom na vlasti – Srpskom naprednom strankom (SNS).

Tokom vanrednog stanja, vlast je vršila podelu među građanima na one koji su privilegovani (primer je izdavanje dozvola za kretanje tokom policijskog časa SNS članovima koje su zloupotrebljavali i za paljenje baklji na krovovima stambenih zgrada) i na deprivilegovane, dakle ugrožene, ne samo širenjem korona virusa, već restruktivnim merama vlasti a zatim i krajnje neprimerenim reakcijama članova većinske partije na iskaze ljudi koji su kritikovali suviše striktne mere. 

Ono što su građani takođe naveli i što se tiče vanrednog stanja je da oni vide njegovo uvođenje kao priliku za promociju političara, kao „osnaživanje totalitarnih političkih strategija“ i čak kao produženje „ratnog stanja“ u kojem su bili i pre pandemije. Građani smatraju da su uvođenje vanrednog stanja i stroge mere zabrane kretanja neprimerena sredstva u suzbijanju širenja virusa i da je razlog za to izostanak adekvatnih odgovora na izazove koji su stavljeni pred sve, pre svega adekvatnih odgovora države i njenih institucija koje su ovaj nedostatak, prema mišljenju građana, prikrivale prestrogim merama i suspenzijom prava na život i rad.

Ono što je za nas u ovom trenutku važno je da uvidimo da građani, misleći vanredno stanje i praveći razliku između vlasti i države, vlast vide kao glavni mehanizam manipulacije, dok je država, uostalom kao i oni, i sama izmanipulisana potezima vlasti. Da li bismo mogli reći da u osnovi ovog razdvajanja leži potreba ljudi da očuvaju državu kao nešto što mora da postoji? Jer danas odnos ljudi prema državi jeste obeležen prećutnom saglasnošću i intimnom adekvacijom svesti sa državnim poretkom, a ne sa vlašću koja bi trebalo da je promenljiva putem izbora kojima se utire put ka dobroj državi. Ovim nameravamo da se bavimo u narednim istraživanjima. Ono za čim tragamo je odgovor na pitanje da li je moguć odnos ljudi prema državi koji ne bi bio predlog o dobroj državi, već predlog formiran na distanci od nje koji bi vodio do politike koja bi bila formirana sa stanovišta ljudi. I ukoliko ne postoji, šta je tada moguće uraditi u smislu političkog delovanja?

Pre razmatranja ove važne tačke, ukoliko se pozovemo na seriju intervjua koje smo realizovali godinu dana pre pandemije a za koje smo pitanja sastavljali zajedno sa dugogodišnjim saradnikom, antropologom i aktivistom iz Francuske, Silvenom Lazarisom, videćemo da se odnos ljudi prema državi nije značajno promenio sa nastupanjem pandemije. Vlast je problematična jer je pokazala ukupnu nesposobnost upravljanja krizom, dok je u prethodnom periodu izneverila ono što većina sagovornika smatra da je njena uloga, a to je da treba da predstavlja servis građana koji će zadovoljavati njihove potrebe. Vlast je izgubila dimenziju javnosti i zajedničkog interesa, dok je pitanje koliko je i da li je uopšte operativna čak i definicija vlasti kao odraza moći koju država sprovodi nad svojim stanovništvom. Ali, u svim ovim razmatranjima, država je ta čije se uređenje i organizovanje priželjkuje i priziva, do te mere da bi povećan stepen njenog organizovanja bio garant za pojavu uslova za bolje organizovanje ljudi. Novo pitanje koje bi bilo neophodno postaviti je zašto je uopšte potrebno naše organizovanje, organizovanje na strani ljudi, ukoliko je ono uslovljeno stepenom uređenja države i ukoliko je izvesno da se time odvija pod njenom kontrolom. To bi istovremeno značilo da bi ljudi odustali od uvida da postoji antagonizam države prema njima, kao i razni oblici nasilja, klijentelizma i korupcije kojima su realno izloženi. Problem je to što izostaje spremnost ljudi da se organizuju i da na organizovan način odgovore na nasilje države, jer ono neodgovaranjem ne nestaje, već samo biva negirano i potisnuto.

Kao već udruženi građani, dobro znamo da to nije slučaj i da antagonizam i nasilje države prema ljudima ne nestaju, država sve oštrije suprotstavlja svemu što je organizovano van njene kontrole. Dodajmo da je mišljenje ljudi o politici takvo da smatraju da je ona danas koncentrisana isključivo oko i u vlasti, što je tokom pandemije i pokazano, i to na inverzan način – insistiranjem funkcionera vlasti da politikom mogu da se bave samo oni. Preovlađujući utisak je da ljudi dramatičnije doživljavaju neuređenost države od kršenja njihovih političkih prava od strane vlasti. To ukazuje na potrebu za novom serijom razgovora i akcija sa ljudima, jer je za početak neophodno insistirati na realizaciji naših političkih prava a zatim i politike koja bi bila na strani ljudi, kao i da naše organizovanje ne može zavisiti od uređenije države, jer se ona kreće u sasvim suprotnom pravcu od uređenja. A taj pravac je njena potpuna kriminalizacija. 

(Ne)poverenje u institucije

Na pitanjima poput ovog, a koje se ticalo poverenja građana u institucije i šta bi one mogle da urade za njih u toku pandemije, ujedno je pokazan i limit ovog oblika razgovora sa ljudima. Pre svega zato što on ne dozvoljava dalji nastavak diskusije sa sagovornicima koji ne bi trebalo da ostanu na stanovištu opštih mesta, već da pokušaju zajedno sa nama da izađu iz uobičajenih izjava konstruisanjem novih, najpre iskaza a zatim i akcija. Nabrajanje nemogućnosti i razloga za loše funkcionisanje institucija, naročito zdravstvenih, kreće se od problema koje ljudi imaju sa centralizovanim načinom upravljanja institucijama, korupcijom, sprovođenjem interesa partije na vlasti, do neodgovornosti zaposlenih u njima i zadovoljenja interesa pojedinaca. Međutim, iz toga se ne izvlači nikakav zaključak, pa samim tim ni predlog.

Stručnost je još jedan važan aspekt koji su ljudi isticali tokom pandemije, a imali smo prilike da pozivanje na nju čujemo i pre globalne pretnje po zdravlje ljudi koja je po prirodi stvari podrazumevala zdravstvenu struku i eksperte. U tom smislu, iskazi koje smo od građana mogli da čujemo govore o podređenosti struke politici, odnosno o dominaciji političkih nad stručnim odlukama, što građani smatraju pogubnim u situaciji u kojoj je najvažnija stvar sprečiti širenje epidemije virusa. Na više načina je rečeno da su epidemiološke mere bile ustupak vlasti i njenim interesima a ne predlozi struke koja brine o zdravlju stanovništva. Međutim, ovo implicitno priznanje da se upravo struka dobrovoljno podređuje odlukama vlasti nije bilo dovoljno da poljulja njihovo poverenje u instituciju struke. Ako bismo precizirali, rekli bismo da građani imaju nepoljuljano poverenje u struku čak i kada utvrde da ona ne deluje samostalno i autonomno od državne vlasti. To nas navodi na zaključak da, ukoliko struka poriče potrebu za svojom autonomnošću kako bi pristala uz vlast, to se mora  dogoditi i ljudima koji se pozivaju na struku. Naše iskustvo kontakata i pokušaja diskusije i saradnje sa urbanistima iz javnih preduzeća i strukovnog udruženja u Novom Sadu to potvrđuje. Čini se da je neophodno nastaviti sa ohrabrenjem građana na samoorganizovanje kojim mogu da steknu sopstvenu kompetenciju, onu koja će biti na distanci i od opisane struke i od države. 

Adekvatna politika i političke organizacije tokom krize i pandemije

Povodom pitanja o tome šta bi po mišljenju građana trebalo da bude odgovarajuća politika u situaciji pandemije korona virusa, oni su izneli nekoliko predloga koji se uglavnom tiču odgovarajuće politike države umesto ove koju tokom vanrednih situacija i vanrednog stanja imamo. Među njima se ističe zahtev za „istinito, tačno, dobronamerno i funkcionalno informisanje“, kao i poboljšanje rada već postojećih subjekata sistema. Međutim, oni smatraju i da se sada pokazala sva manjkavost partijskog zapošljavanja i partijskog postavljanja ljudi na funkcije, jer već kod prve krizne situacije oni ne znaju šta da rade. Građani su istakli potpuno nesnalaženje svih elemenata vlasti koji su na krizu odgovorili populistički, marketinški i prekomernom silom. 

Ljudi smatraju da je odluke vlast donosila i saopštavala na potpuno neprimeren način, omaložavajući građane i čak svaljujući krivicu za širenje virusa na njih, dok je sebi pripisivala sve uspehe. Najpre je vlast sopstvenim uspehom smatrala pobedu nad korona virusom, a zatim i pobedu na izborima koji su usledili nakon vanrednog stanja. Za održavanje izbora je bilo neophodno proglasiti zaustavljanje cirkulacije virusa među glasačima, i u to smo svi poverovali. Pokazalo se da su i jedna i druga pobeda samo potvrdile patronizirajući i nipodaštavajući odnos vlasti prema građanima, ali i prema sopstvenim članovima koji su bili primorani da prikupljaju potpise za opozicione partije koje su odlučile da napuste bojkot i tako, zajedno sa vlašću, doprinesu opštoj manipulaciji činjenicama. Uprkos takvoj situaciji,   građani smatraju da bi adekvatna politika u doba pandemije trebalo da bude politika sa više poverenja u građane, koja je „prilagođena stepenu opasnosti uz uvažavanje i očuvanje njihove volje“. Pre svega, primerena politika situaciji bi bila politika koja ne deli ljude. 

Glavni utisak je da građani smatraju da su prestroge vladine mere, a zatim i neodređen i nekonzistentan način njihove primene, onemogućile prostor za deljenje odgovornosti tokom pandemije, što bi u izvesnom smislu značilo i da su onemogućile bilo kakav način aktiviranja građana, a po mišljenju naših sagovornika, nažalost ni na strani ljudi nije bilo samoorganizovanja i solidarnosti u ovoj sasvim novoj i nepredvidivoj situaciji. Upravo suprotno, vlast je delila odgovornost sa građanima samo u trenucima kada ih je, grupišući ih (mladi, radnici u inostranstvu, stari, migranti, itd.), optuživala kao glavne krivce za širenje virusa, u cilju prikrivanja sopstvene slabosti.

Odgovori građana na pitanje o tome šta bi političke organizacije trebalo da rade u ovoj situaciji, uglavnom su se odnosili na partije kao političke organizacije i njihovo delovanje tokom pandemije. Pored toga što bi trebalo da budu na raspolaganju potrebama građana, partije treba da zastupaju principe „solidarnosti, zajedništva, deljenja, brige, empatije“. Međutim, postoje i uvidi iz kojih se ne uočava jasno poverenje u partije kao političke organizacije, te su neki od odgovora u ovim anketama iznova potvrdili iskaze ljudi iz naših ranijih anketa. Mišljenje građana se koleba i kreće od toga da smatraju da ne postoji ni jedna politička organizacija koja bi nešto mogla uraditi u ovakvoj situaciji, do toga da misle da ih treba ugasiti i da treba da se povuku. Potonji stav nastavlja da cirkuliše među građanima i aktivistima i odnosi se na povlačenje pre svega opozicionih partija sa političke scene, a ne partije na vlasti. Koliko god paradoksalno zvučalo, možda bi u tom insistiranju koje je gotovo intimno i duboko uverenje (koje često izražavaju kako građani tako i bivši stranački funkcioneri) mogla da se prepozna razočaranost u opoziciju. Nešto afirmativniji odgovori dati su u vidu prilično opštih mesta o tome kako bi političke organizacije trebalo da deluju tokom pandemije, vanrednog stanja i situacija: da predlažu politike koje bi nas na najefikasniji način izvukle iz situacije i da vode računa o opravdanosti sankcija tokom vanrednog stanja, da preispituju stavove Vlade, kao i da obavljaju društveno koristan rad, da promovišu odgovorno ponašanje i da rade za javni interes, da čuvaju slobode i građanska, radnička, i manjinska prava, da analiziraju stanje, nude alternativna rešenja, informišu o tome javnost, iniciraju razne grupe, inicijative i mreže za samopomoć, itd. 

Odgovori koji su ipak u manjini tiču se neophodnosti postojanja alternativnih političkih organizacija jer pojedini građani smatraju da se politika danas više ne odvija u partijama, nego izvan njih. Međutim, prema rečima građana, ove organizacije nemaju prostor za svoje delovanje zbog centralističkog pristupa partije na vlasti koja prekriva čitav politički sistem i utiče na konfigurisanje celokupnog političkog i društvenog prostora. Štaviše, vlast grubo diskvalifikuje svaki oblik političkog organizovanja, bilo da je on opozicioni, građansko-aktivistički ili civilno-društveni, ali se u njihovim iskazima može uočiti i svojevrstan paradoks: građani od države i vlasti očekuju da naprave prostor za druge, alternativne oblike političkog delovanja, dok je jasno da ona to ne namerava da uradi. Bilo bi potrebno ubuduće videti na šta se misli kada se misli i govori o alternativnim političkim organizacijama, jer je za sada nejasno da li se to tiče nove opozicije i izborne politike (jer postojeća treba da se skloni) ili se pak radi o sasvim drugačijim oblicima organizovanja koji za sada ostaju apstraktni. Međutim, ovom budućem razmatranju neće pomoći zaključak da građani od vlasti i države očekuju da uspostavi uslove za pojavu novih organizacija, jer će on trasirati govor o nemogućnosti da se one pojave.

Ranije realizovani dubinski intervjui ovome dodaju još jednu dimenziju, a ta je da ljudi smatraju da politika koja bi bila vanpartijska i vanparlamentarna zapravo nije moguća. Politika je ostavljena partijama i vlasti i ona nema više veze sa ljudima. Da je u pitanju šira i generalna pojava, govore nalazi Silvena Lazarisa koji tvrdi da je nakon Žutih prsluka, štrajkova protiv reforme penzionog sistema i tokom pandemije, bilo teško pripisati reč „politika“ ljudima, tačnije onome što on naziva politika sa stanovišta ljudi. On smatra da je teško pronaći njenu upotrebu koja nije pripisana vlasti i državi. Može li ona onda imati bilo kakvog značaja za nas i šta bi značilo ukoliko nema, odnosno ukoliko organizovanje ljudi ne smatramo ni u kom slučaju politikom? Lazaris smatra da su konsekvence vrlo teške, jer ukoliko se danas politika ne može koristiti kao reč-podrška subjektivnom kapacitetu ljudi, „to znači da iskaz ljudi misle politiku strogo znači da ljudi misle državnu politiku“. Ali, to ne govori ništa o onome što se odvija ili razvija na strani ljudi, bez obzira, dakle, što svako može imati mišljenje o državnoj politici. Da preciziramo, to ne govori ništa o formiranju pozicije ili odnosa ljudi prema državi i njenoj politici, koji je neophodan da bi bilo subjektivnog političkog kapaciteta ljudi kao i organizacije sa stanovišta ljudi. Ona, „organizacija sa stanovišta ljudi se dešava kada je strukturisanje sopstvenog subjektivnog ljudi, u interiornosti, takvo da može da razvije i podrži njihov odnos prema državi.“ Politika sa stanovišta ili na strani ljudi je jednim svojim delom upravo to, snaga da se artikuliše sopstvena pozicija prema politici države. Međutim, njeno odsustvo je upravo ono što se danas dešava. 

Ljudi koji se danas u Srbiji nastoje angažovati, odbijaju svoje organizovanje da nazovu politikom. Argument koji primenjuju je da će odbijanjem reči „politika“ omogućiti masovnost svoje inicijative, jer računaju da će se pridružiti ljudi koji su razočarani u politiku države i pre svega političkih partija. I to je uvid koji smo stekli radeći sa ljudima i građanskim inicijativama tokom prethodne dve godine. Danas imamo nova iskustva i uvide kojima ovu situaciju možemo dodatno rasvetliti. Naime, odbijanje reči „politika“ kojim se misli obezbediti masovnost inicijative i pokreta „čistim građanima“ je vrlo teška pozicija, koja i dalje ne govori ništa o odnosu takvih inicijativa prema državi i njenoj politici. Ono što postaje izvesno je da iza odbijanja reči „politika“ stoji odbijanje političkih partija i to naročito opozicionih koje ponekad nastoje podržati inicijative građana, ali se to najčešće smatra „mešanjem“, čak i opasnošću od „preuzimanja“ ideje ili inicijative. Ovim se potvrđuje da je reč „politika“ zaista ostavljena samo političkim partijama, izborima i vlasti. Ali nam to i dalje ne govori ništa o organizaciji ljudi i njihovom odnosu prema državi, osim što možemo reći da odbijanje reči „politika“ znači odbijanje saradnje sa opozicionim političkim partijama (koje vlast takođe žestoko napada) čime se ipak uspostavlja odnos prema državi. Taj odnos nije samo nekritički, već se doživljava i kao proces pregovaranja sa državom. Na žalost, to najčešće znači i sa aktuelnom vlašću i većinskom partijom u njoj koja temeljno radi na uništenju svake političke institucije, uključujući i one pregovora. Ovo su teška mesta koja zahtevaju više prostora za analizu, ali za sada bismo napomenuli da se u ovoj situaciji postavlja ključno pitanje: da li je potrebno tragati za rečima koje bi zamenile reč „politika“?

Vratimo se iskazima ljudi u realizovanim anketama. Pristup najbliži ljudima, a koji bi se odnosio na njih, tiče se poziva na ohrabrivanje, na samoudruživanje i organizovanje, odnosno pristup zasnovan na odlukama koje donose ljudi. To je načešće izraženo putem iskaza: „da budemo pitani“. Iako je skrenuta pažnja da su odgovori građana u ovom segmentu vrlo uopšteni, smatramo da to nije slučajno jer je nivo njihovog samoorganizovanja vrlo nizak, što je posebno došlo do izražaja tokom pandemije i restriktivnih mera vlade koje su dodatno suzile svaki prostor za njihovo udruživanje i organizovano delovanje. Sa druge strane, smatramo posebno zanimljivim da građani uopšte ne vide organizacije civilnog društva ili udruženja građana kao nosioce bilo kakve politike u bilo kom smislu, čak i u onom koji se najčešće ističe kao vrednost, pa i politička vrednost, a koja je zastupanje javnog interesa i usmerenost na interese građana od strane samih građana koji su već udruženi. Ovo odsustvo organizacija civilnog društva iz vizure građana koja se tiče alternativnih političkih aktera takođe ne smatramo slučajnim, s obzirom na dugogodišnje postojanje odijuma prema civilnom društvu, koji podstiče kako država, tako i partije bez obzira na mesto koje zauzimaju u tzv. političkom spektru.

„Ateriranje“ u lokalne zajednice – stambene i mesne zajednice

Što se tiče mišljenja građana o načinu funkcionisanja njihovih lokalnih, stambenih i mesnih zajednica, postoji saglasnost građana da su one mogle i da je trebalo da funkcionišu i da se organizuju na bolji način, kako bi omogućile zaštitu zdravlja i zadovoljenje potreba ljudi tokom pandemije. 

Kada su stambene zajednice u pitanju, građani smatraju da su one uglavnom funkcionisale na inicijativu upravnika stambenih zajednica, profesionalnih i onih koji stanuju u zgradama kojima upravljaju, pre svega vezano za dezinfekciju zajedničkih prostorija i za organizovanje pomoći starijim sustanarima. Mišljenje stanara u vezi sa efikasnošću održavanja zgrada je podeljeno, u smislu da neki smatraju da su te delatnosti bolje obavljali profesionalni upravnici, dok drugi smatraju upravo obrnuto, da je zgrada održavana i da je stambena zajednica funkcionisala samo zato što je o njoj brinuo upravnik-sustanar. Odgovori građana su uglavnom ukazali da su celokupan rad stambene zajednice tokom pandemije obavljali upravnici, dok ništa nije ukazivalo i na njihovo angažovanje, što potvrđuje naše iskustvo da je inače nivo učešća stanara u radu svojih stambenih zajednica vrlo nizak. Iako su upravnici ove delatnosti organizovali uglavnom samoinicijativno i po sopstvenoj odgovornosti, tokom vanrednog stanja gradski krizni štabovi su im izdali naređenja kojima su ih obavezali i naredili im da obavljaju ove aktivnosti, ne vodeći računa o njihovim kapacitetima. Neki od odgovora građana su skrenuli pažnju na izostanak podrške institucija lokalne samouprave radu stambenih zajednica, naročito u nebezbednoj situaciji tokom pandemije, i ti odgovori su istovremeno formulisani kao predlozi. Institucije koje bi trebalo da budu najuže povezane sa stambenim zajednicama jesu mesne zajednice, kao prve institucije sa kojima bi građani trebalo da se susreću u svojim lokalnim zajednicama. Građani su skrenuli pažnju da je neophodan direktan kontakt mesne zajednice sa upravnikom stambene zajednice, kako bi „nadležni saznali kakve probleme građani imaju“, odnosno da je potrebno obezbediti komunikaciju između stanara, upravnika stambene i mesne zajednice kako bi se potonje uključile u rešavanje brojnih problema građana pre, tokom i nakon pandemije.

Međutim, građani su zapazili da uloga mesnih zajednica tokom pandemije i vanrednog stanja praktično nije postojala: niti su one bile u kontaktu sa upravnicima stambenih zajednica, niti su se uključile u podršku građanima. Građani smatraju da su kapaciteti mesnih zajednica ostali neiskorišćeni tokom pandemije korona virusa i da nisu upotrebljene za opšti interes i dobrobit građana. Građanima i upravnicima stambenih zajednica ostalo je nejasno da li su mesne zajednice bile mesta organizovanja zvanične volonterske službe ili nisu, i ukoliko su se iz njih distribuirali paketi pomoći za penzionere sa niskim primanjima, da li su oni stigli do svih ili, pak, ne. Ono što su takođe primetili je da mesne zajednice nisu organizovale dežurstva kako bi se građani mogli informisati o svim značajnim pitanjima vezanim za život u vanrednom stanju, niti su brinule o ukupnoj organizaciji života na teritoriji za koju su nadležne.

Kada je zvanična volonterska služba u pitanju, građani uključeni u istraživanje nisu imali mnogo kontakata sa njom, delom i zbog toga što su potrebnu pomoć organizovali među sobom pošto im volonterska služba nije bila dostupna. Mnogi smatraju da je volonterska služba bila neoperativna jer joj je cilj bila partijska propaganda i politička kampanja pre nego zadovoljenje potreba svih građana. U tom smislu, građani sugerišu da je u volonterske službe trebalo pustiti one koji zaista žele da pomognu starijim građanima, „a ne da primoravaju omladinu iz Srpske napredne stranke da rade ono što ne žele kako bi kasnije imali benefite“. Kada je civilna zaštita u pitanju, iskazan stav je da je ovaj termin i vid organizovanja radi zaštite stanovništva zanemaren i napušten.

Uprkos konstataciji da su mesne zajednice zbog ove „nakaradne vlasti“ izgubile smisao postojanja i da je grad potpuno centralizovan a mesne zajednice preskočene i umrtvljene odavno da ne bi smetale gradskim i drugim moćnicima, građani su ipak dali i neke predloge o tome kako bi mesne zajednice mogle funkcionisati nakon pandemije, a s obzirom na njihovu zatvorenost pre i tokom pandemije. Mesna zajednica može da bude čvorište u kojem bi se diskutovala pitanja od važnosti za građane koji tu žive, da brine o svojim stanovnicima i da bude na usluzi građanima kroz civilne a ne stranačke aktivnosti. Čini se da građani uglavnom smatraju da su stranačke aktivnosti onemogućile dobro funkcionisanje mesnih zajednica i njihovu otvorenost za sve građane. Zato, nakon pandemije, one treba da budu posrednici između građana i gradskih institucija, kao i da pružaju pomoć u rešavanju problema građana i stambenih zajednica.

(Kontra-)protesti tokom vanrednog stanja

Događaji u lokalnim i stambenim zajednicama koji na direktan način pokazuju reakciju građana na politiku Vlade i vladajuće partije, jesu protesti ili svojersni oblici izražavanja nezadovoljstva tokom vanrednog stanja. Građani koji su učestvovali u akciji pravljenja buke lupanjem u šerpe i druge rekvizite tokom vanrednog stanja učinili su to iz više razloga: zbog sveukupnog stanja u državi, zbog zakasnelih, nepouzdanih i neusklađenih informacija koje su stizale od strane vlasti, zbog neustavnog vanrednog stanja, zbog nepotrebnog zatvaranja ljudi, zbog nemogućnosti da se kupe maske, rukavice i dezinfekciona sredstva, zbog nemogućnosti lečenja od svih drugih bolesti, zbog političke kampanje za izbore, širenja lažnih informacija i panike – zbog laži države. Međutim, neki građani smatraju da nisu bile potrebne šerpe da bi se znalo da postoji veliki broj nezadovoljnih. Potrebne su konkretnije političke akcije koje će artikulisati i kanalisati to nezadovoljstvo.

Ali, pre nego što se bilo šta u pravcu artikulacije dogodilo, vlast i vladajuća partija je organizovala kontra-proteste na krovovima stambenih zgrada za šta nisu imali dozvole niti saglasnost stanara, u vezi sa kojima građani imaju izrazito loše mišljenje. Smatraju da je u slučaju kontra-protesta u pitanju huliganstvo i demonstracija sile, da su oni politički usmereni i organizovani da se ljudi zastraše. Građanima je jasno da je u pitanju „nasilničko ispoljavanje nezadovoljstva prema neistomišljenicima“, odnosno prema ljudima koji su izražavali svoje nezadovoljstvo pravljenjem buke iz svojih stanova. Ispitanici su jednoglasni u mišljenju da ovi kontra-protesti predstavljaju huškanje ljudi jednih protiv drugih, pokušaj izazivanja nereda i sukoba, i da dodatno doprinose podeli već podeljenog društva. Paljenje baklji na krovovima svojih stambenih zgrada za koje nisu dali dozvolu, građani smatraju izrazito opasnim i direktnim ugrožavanjem njihove imovine. Po njima je ovim aktom vlasti i većinske partije u njoj ugroženo više prava i sloboda koje bi trebalo da uživaju svi građani ove države, od prava na bezbednost života i imovine, na javni red i mir, pravo na život, pravo na protest i slobodno izražavanje mišljenja. Građani smatraju da je u pitanju bilo organizovano, državno nasilje.

Ka zaključku: Šta nakon pandemije (koja i dalje traje)?

Ono što su uočili kao primere solidarnosti ili kao događaje u svojim lokalnim zajednicama u kojima su se ispoljili znaci ljudskosti i uzajamne pomoći, ljudi su doživeli kao potrebu za temeljnim izmenama sistema vrednosti na kojem naše društvo počiva. Značaj javnog zdravstva i odgovorne vlade upotpunjen je univerzalnim vrednostima koje su sa virusom ponovo postale važne. Ljudi smatraju da se ove vrednosti mogu nalaziti i u osnovi budućeg i boljeg funkcionisanja lokalnih zajednica i nakon pandemije, te se potrebi da budu pitani i uključeni u procese odlučivanja i upravljanja, pridružuju i vrednosti koje su se sa pandemijom iz globalne perspektive prizemile na lokalni teren.

Iako su solidarnost, participacija građana i autonomija struke postali važni za svaki budući oblik uređenja, utisak je da se u tome građani u velikoj meri oslanjaju na državu koja bi trebalo da napravi prostor za postojanje novih i alternativnih oblika organizovanja. Međutim, njihovo mišljenje o politici države i mera koje je sprovodila tokom pandemije, kao i o njenom ophođenju prema građanima, izrazito je loše. Kao što smo već zaključili, mere države su najčešće smatrali kao primenu sile nad građanima, uzurpaciju institucija, kao organizovano nasilje i brigu isključivo za interese vlasti sa kojima u vezu dovode održavanje izbora po svaku cenu, pa i cenu zdravlja svih građana. U tom smislu i u ovom kontekstu, najkonkretniji predlog koji se od građana mogao čuti tokom ovih istraživanja je da je jedina adekvatna politika u ovoj situaciji ona koja ne deli ljude, i do tog predloga bi trebalo držati s obzirom da je sasvim suprotan od politike vlasti koju građani smatraju pogubnom. Između ostalog i zbog toga što podelom ne vodi jednaku brigu, konkretno u ovoj situaciji, za zdravlje svih građana. Politika vlasti u situaciji pandemije isključivo radi na podeli ljudi i na suspenziji njihovih prava i političkog prostora, što ujedno predstavlja i osnovu krize u kojoj se danas nalazi. 

Da je jedina adekvatna politika u ovoj situaciji ona koja ne deli ljude, jeste iskaz ljudi na kojem je potrebno dalje raditi sa njima kako bi se on održao i da bi se uvidelo da li se njime formira specifičan odnos ljudi prema državi, drugačiji od prećutne saglasnosti sa njom. Drugim rečima, naš zadatak ubuduće i narednim anketama biće da saznamo da li ovaj iskaz pripada kategoriji svesti sa stanovišta ljudi, ili pak objektivizaciji napuštanja ljudi od strane države. Jer ako je potonje u pitanju, neće moći ništa da se uradi osim da se govori o nezadovoljstvu i da se potvrdi nemogućnost angažmana. Dakle, treba nastaviti, pitati i razgovarati sa ljudima o tome kakva bi to politika bila koja ne deli ljude, bez obzira da li bismo tim narednim koracima došli do uvida da je ljudima potrebna drugačija država i njena politika koja neće deliti ljude, pošto sadašnja to temeljno radi. Jer zaista, kakva bi bila politika koja ne deli već povezuje i ujedinjuje ljude? Ovo pitanje je vredno daljeg razmatranja, što će se desiti možda i kroz samu akciju – akciju zajedničkog izlaska građana kao nezavisnih kandidata na izbore za mesne zajednice tokom 2021. godine.

Podeli:


O važnosti institucija mesne samouprave u borbi za osnovna prava i slobode građana Naši stariji sugrađani znaju šta su mesne zajednice, a mlađi za njih saznaju […]


GKP

Trenutak je takav da uopšte neće zazvučati kao fraza ako pozovemo ljude na borbu i ako, tom prilikom, opomenemo na važnost očuvanja krvavo stečenih prava i […]


GKP

  U jednom danu (juče, 18. februara 2021.) u Novom Sadu najavljene su dve javne rasprave na koje su građani pozvani i kojima su, uz prethodnu […]



  U zemlji u kojoj se svaka zamena poklopca za šaht i svaka zakrpana rupa na trotoaru slikaju i kao vest od nacionalnog značaja puštaju u […]