BILTEN STANAR #7: Grad Zrenjanin i njegovi heroji - Inicijativa za lokalnu samoupravu


BILTEN STANAR #7: Grad Zrenjanin i njegovi heroji

Iako formalno osnovani tek 2014. godine, mislimo da aktiviste Zrenjaninskog socijalnog foruma (ZSF) s pravom možemo da nazovemo „veteranima“, a sam ZSF pionirskom OCD. Njihovi osnivači i članovi borili su se na mnogim frontovima ljudskih i radničkih prava još od ‘ranih’ tranzicijskih vremena uništavanja ostataka industrije u ovim krajevima i ova dugotrajnost /istrajnost njihove borbe rijetki su i u mnogo širim okvirima. Kao crvena linija svih borbi o kojima možemo čitati i na njihovom sajtu (www.zsf.rs) provlači se isticanje nužnosti (gotovo apel!) učešća ljudi/građana u borbama za sopstvena prava – a na prvom mjestu pravo da se ljude pita i da oni sami odlučuju o pitanjima koja ih se neposredno tiču.

Zrenjanin, grad-heroj borbi za ljudska i radnička prava kao da je ponio najteže breme prvobitnog udara na radnički pokret i politiku na strani ljudi, baš zbog relativno velike ‘gustine’ industrije u i oko grada. Slučaj ‘Jugoremedije’ znaju svi koji su se početkom dvijehiljaditih interesirali za emancipatorične politike i njihov život izvan akademskih krugova, za njihovo prihvatanje od strane radnika. Časopis ‘Republika’ Nebojše Popova čitali smo kao studenti, a danas pokojni teoretičar društva, antiratni i aktivista u borbi za radnička prava bio je inspirator i idejni pokrovitelj radničkih gibanja koja je nastavio i ZSF i koja traju i do danas. Scena na kojoj nastupaju bitno je promijenjena: ‘Jugoremedija’ će, poslije inicijalnog uspjeha da koliko-toliko sačuva dostojanstvo radnika koji su ju, uz učešće države od 42%, oživjeli kao a.d., najvjerovatnije biti progutana u stečajnoj magli u kojoj je imovina fabrike ponovo na dobošu i čekaju se samo još pravne pokrivalice pa da i ona bude rasturena i prodata za onaj poslovični dinar. Uzurpator licenci za lijekove (inače jedan od podšefova partijskog političkog udruženja koje se već dugo zove eSPeeS), nematerijalne imovine ovog preduzeća koju je zakupio od njega, i koju od 2016. godine i proglašenja bankrota ‘Jugoremedije’ (čijoj je propasti, kako to biva, i sam nemalo doprinjeo), odbija te iste licence (inače najvrijedniji dio imovine) da vrati matičnom preduzeću, mudro šuti i ne odgovara na pitanja, država se brani nenadležnošću u stvarima zbog kojih države, inače, u normalnom svijetu i postoje, a radnici čiji životi će na ovaj način biti dodatno uništeni, kao da više ne predstavljaju ni onu famoznu ‘kolateralnu štetu’, već prije pokaznu vježbu svima onima koji se usude usprotiviti ovom ‘novom valu’ čišćenja našeg društva od svakog oblika svojine koja nije čisto i najbrutalnije privatna.

Na rubovima radničke borbe iz ove faze, ZSF se danas i dalje bavi stanjem radništva u manjim privatnim firmama, sa posebnim naglaskom na zabranama sindikalnog organizovanja, povredama radničkih prava od visine najamnina, ugrožavanja prava osjetljivih grupa radnika (trudnice, invalidi), ali i onim pitanjima koja prevazilaze okvire čisto radničkih prava. Organizuju javne događaje i trbine kojima pokušavaju da obavijeste i osvijeste ljude na to koja su im prava i na koji način se danas ugrožavaju od strane onih koji bi da su stoprocentni vlasnici uslova života svih onih kojima, navodno, tek obezbjeđuju i organiziraju uslove za rad. Objavljuju svoje biltene i pišu tekstove na veoma posjećenom sajtu, te analiziraju propise i zajedno sa ljudima organiziraju radionice na kojima uče kako se izboriti sa deregulacijskim tendencijama kojima vladajuća elita, metodom spržene zemlje, nastoji očistiti teren i pripremiti ga za finalni privatizacijski udarac. Bave se i komunalnim temama, a ako se uzme u obzir hronično katastrofalno stanje sa pitkom vodom što predstavlja otvorenu ranu na Zrenjaninu (otkako za njega znamo), onda je jasno da te komunalne teme zadiru i u same temelje života ljudi ne više kao društvenih, nego i bioloških bića. Pored pitanja vode, nismo mogli a da se ne osvrnemo i na u javnosti u skorije vrijeme najvidljiviju borbu za ‘simboličke temelje’ grada i antifašističku tradiciju koju, ipak, baštini u obliku skoro okončane borbe za pravo da se ljudi pitaju žele li zadržati ime svog grada ili ga mijenjati. Ova borba kao da je malo prenula iz drijemeža stanovnike Zrenjanina, pa se sada otvaraju i neka druga pitanja o kojima smo željeli saznati nešto više.

Zbog svega toga smo posjetili prijatelje iz ZSF u njihovim prostorijama u Zrenjaninu, gradu koji je početkom dvijehiljaditih bio uzor za Novi Sad, u to vrijeme bio potpuno ispražnjen od svijesti radnika o tome da je moguće bilo šta drugo sem onoga što se nameće od strane vlasti i privatizacijskih krugova. Sa Branislavom Markušom i Miroslavom Samardžićem pričali smo o stanju na zrenjaninskoj političkoj sceni i perspektivama i tendencijama danas postojećih organizacija (mahom civilnog društva) u aktivističkom i političkom smislu, a onda naknadno i formulirali nekoliko pitanja koja, skupa sa odgovorima koje smo dobili, prenosimo u cijelosti. Odgovore nam je poslao Brane Markuš.

GKP: Pitaju li ljudi vlast (za zdravlje) čak i kada ih je malo ili tek nekoliko?

ZSF: Prvo se mora reći, bar iz našeg ugla gledanja, šta je vlast, pogotovo „na lokalu“. Zašto je to bitno? Zato što se oni ponašaju kao agenti svojih partija, a ne kao građanski predstavnici, tako da ovo „na lokalu“ ne znači građanima ništa jer gotovo po pravilu nema ko da ih čuje i onda je više nago jasno zašto se „takvima“ niko i ne obraća.

Zato bih odmah nedvosmisleno rekao: ne da slabi uticaj ljudi na odluke lokalne vlasti nego takvog uticaja nema. Znam da ćemo se odmah setiti primera Zrenjanina i otpora građana prema promeni imena grada ili par protesta oko nekih izgadnji splavova. Tu je uticaj građana pobedio pokušaje da političari nametnu svoja rešenja bez građana, iz očigledno svojih ličnih interesa. Ali to ne bi tebalo da budu po neki „svetli“ primer već svakodnevna stvar. Dakle iz tog razloga tvrdim da su građani pre svega namerno isključeni u donošenju odluka. Skupštinske debate u lokalnoj skupštini grada ne možete čuti, sve odluke vlasti na lokalu saznate tek kada se one donesu. To se najbolje vidi kada je Predsednik države prilikom posete povodom postavljanja kamena temeljca jednoj fabrici dao javno svoje mišljenje o promeni imena grada i kada se cela stvar oko toga „smirila“.

Razlika od 2000-ih ipak postoji. Građani su nakon petooktobarskih promena imali neki „kult“ ulice. Sećam se da je doček Nove 2001. godine bio najveći skup ljudu u Zrenjaninu. Ljudi su osećali neko zajedništvo i jedinstvo i očekivanja da će biti bolje. Pre svega svi smo očekivali participaciju građana u svakodnevom životu. To je brzo nestalo, u Zrenjaninu je to usledilo nakon privatizacije. Mnoga preduzeća su jedno za drugim odlazila u stečaj. Radnici su odlazili na biro i gubili posao. Tako je vlast razbila solidarnost i jedinstvo građana kada su u pitanju gradski problemi jer su građani vodili bitku oko egzistencije i potrage za poslom. Svako je vodio svoju „bitku“. Jeste to period štrajkova ali iz tih štrajkova nije nastajala nova ideja ili snaga koja bi imala podršku zajednice, već su to bile borbe svaka za sebe. Zato smo i utonuli u „pasivizaciju“ 2012. godine. Danas nedostaju mladi ovom gradu, kao i vera svih ostalih u promene.

GKP: Organiziraju li se ljudi?

ZSF: Ljudi su generalno vrlo pasivni. To je meni i razumljivo. Evo vrlo jasnog objašnjenja kroz jedan primer iz našeg lokala. Nadomak Zrenjanina nalazi se selo sa 800-900 stanovnika, Belo Blato, većinom slovačke narodnosti. Danas samo u gradu Beču živi oko 130 osoba iz tog sela starosti od 25-35 godina. Kada taj najproduktivniji deo stanovništva fali, teško da postoje samoorganizovanje i delovanje.

Veliki broj ljudi ima i veliku rezervu od protesta, tribina i javnih događaja jer se godinama dešava da su na čelu takvih događaja ljudi iz politike, a narod to onda s nevericom prihvata, jer ne veruje da su političari iskreni u svojim borbama. Moje mišljenje je da je, recimo, to glavni razlog što su trenutno protesti za pijaću vodu bez veće podrške građana. Nema u političkom delovanju novih lica, nema alternative. Bivši radikali i demokrate su naprednjaci, bivše demokrate su sada levičari i sl.

Zrenjaninski socijalni forum je uspeo da izdejstvuje podršku za svoju inicijativu krajem prošle godine vezanu za promenu Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, u delu koji se odnosi na utvrđivanje i promenu naziva naseljenih mesta. (Sl. glasnik RS, br. 129/2007, 18/2016 i 47/2018). Naime, ovim zakonom utvrđeni su nazivi opština i gradova, nazivi naseljenih mesta i katastarskih opština, kao i način njihove promene. Zahvaljujući dosadašnjoj proceduri bila je moguća česta i nedemokratska promena naziva, što je po nama imalo mnogo štetnih ekonomskih, društvenih i političkih posledica. Naziv naseljenog mesta je njegovo bitno obležje, on predstavlja značajan deo identiteta neke sredine i ljudi koji u njoj žive, zbog toga je neophodno da oni koji su najzainteresovaniji imaju pravo da se izjasne na referendumu da li žele promenu ili ne. Dakle, naziv naseljenog mesta mogao se promeniti samo izmenom Zakona koji ne predviđa obavezno izjašnjavanje građana o ovom pitanju. Naš predlog je bio da inicijativu za promenu naziva naseljenog mesta utvrđenog ovim zakonom može pokrenuti skupština jedinice lokalne samouprave, građani, mesna zajednica i drugi zainteresovani organi zajednice. Tražili smo da je neophodno da Zakon bude dopunjen odredbom po kojoj će, pre utvrđivanja predloga za izmenu Zakona, biti obavezno održavanje konsultativnog referenduma u naselju čiji naziv se menja. U tom slučaju Narodna skupština raspolagaće potrebnim informacijama o stavovima građana o ovoj temi. Odluka putem referenduma doneta je ako se za nju izjasnila većina birača koja je glasala, pod uslovom da je glasalo više od polovine ukupnog broja birača. Odluka doneta na referendumu je obavezna, a skupština jedinice lokalne samouprave je ne može staviti van snage, niti izmenama i dopunama menjati njenu suštinu u narednom periodu od godinu dana od dana donošenja odluke. Dakle ovo su građani podržali jer u tome nisu prepoznali nikakve lične interese, nikakvu političku partiju i sl.

Potencijal“ bi bio za ubuduće baš u tome da se građani izjašnjavaju na najnižem nivou vlasti u MZ gde su komšije, sustanari, a ne politički konkurenti. Tu je lakše prepoznati iskrenost.

GKP: Živi li politika još uvijek u lokalnim sredinama? Ali stvarno.

ZSF: Izgledaće vrlo banalno ali naša saradnja sa MZ je uspevala zahvaljujući ličnim kontaktima sa sekretaricama MZ. Zahvaljujući poznanstvu i razumevanju pre svega njih, mi smo uspeli da „osvojimo“ te prostore u MZ i da građanima pokušamo da damo priliku da kažu svoje mišljenje i ukažu na svoje probleme. Stoga se naše angažovanje i svelo samo na nekoliko MZ. Tako se ispostavilo da su građani najaktivniji ispred svoje kuće. Mnogi su zamerali da se naše tribine svode na komunalne probleme ali priznajmo sva politika polazi od mesta stanovanja i tog okruženja. Građani su spremni na svoje angažovanje samo kada ih nešto lično „žulja“. To i jeste problem jer je današnja politika uspela da „ugasi“ solidarnost i povezivanje ljudi. Takođe, zatvorenost bilo kakvog medijskog prostora ljudima ne daje priliku da saznaju gotovo ništa jedni o drugima, tako da je na maloj teritoriji kao što je MZ moguće te probleme najlakše prevazići. Građani su tu najaktivniji, znatiželjni su, jer su tu blizu „problema“. Takođe treba biti otvoren i iskren, ne ulazeći zašto je tako, da su građani danas tako raspoloženi da će više njih doći na sastanak o upraviteljima zgrada nego na tribinu o izborima. Da će više doći na našu tribinu o vodi koju je vodio inžinjer iz vodovoda nego na skup političke opozicije gde su o toj temi govorili lokalni poslanici. Od političara se danas ne očekuje istina, jer kao što sam rekao ranije, oni su agenti svoji lidera i stranaka. Od sastanaka u MZ je očekivanje manje i vera u rešenje veća. Deluje se sa komšijama sa ljudima koje znate i od kojih očekujete najveću solidarnost. Moguće je u takvim aktivnostima onda „isprovocirati“ nekoga iz lokalne vlasti da uzme učešće na tim sastancima. Tako su građani na našim tribinama imali makar neku priliku da uspostave dijalog sa lokalnim funkcionerima.

Mislim da bi tu bila realna šansa za lokalno političko delovanje (taj prostor je ZSF najviše koristio) iako su stranke „zarobile“ savete MZ ali njihov uticaj tu je najmanji. Po meni MZ mogu biti predmet najboljeg delovanja samoorganizovanih građana, ne samo kada je politika u pitanju već i sport i kultura.

GKP: Šta je to što ostaje od „borbe za ime“?

ZSF: Inicijativa za promenom imena grada u Petrovgrad došla je od desničarskih organizacija, a gradonačelnik kao da je jedva dočekao. Ti pokušaji traju poslednje dve godine. Koreni toga su po meni u rehabilitaciji saradnika okupatora i ravnogorskog pokreta. Žena koja je izdala Žarka Zrenjanina nedavno je rehabilitovana. Paralerno sa tim rehalbilitacijama menjaju se imena javne simbolike u Srbiji, dakle menjaju se imena naseljenih mesta, trgova i ulica vezana za socijalistički period i borbu komunista protiv fašista. To danas smeta, jer se briše socijalna jednakost i sve vezano za jugoslovenstvo. Tako da je Žarko Zrenjanin samo jedan u nizu heroja koji „smeta“. Istina je da je bio pokušaj 1992. godine kada je režim Miloševića to pokušao i raspisao referendum o promeni imena ali on nije uspeo jer je manje od 50% građana izašlo na referendum i 2/3 koji su izašli bili su protiv promene imena.

2017. godine jedna grupa vlasnika krupnih privatnih preduzeća, u saradnji sa desničarskim organizacijama i nekim desničarskim političkim strankama, kao i nekim intelektualcima su pokušali da, bez referenduma, promene ime gradu, čemu se ZSF odlučno suprotstavio. Ovde je važno reći da su sve političke snage prokapitalističke orijentacije, bez obzira da li su nacionalističke ili proevropske, saglasne sa potiskivanjem antifašističke tradicije. Takođe je važno istaći da su glavni protagonisti istorijskog revizionizma i nosioci desničarskih ideologija domaći poslovni krugovi. Tu smo mi videli razlog za reakciju i za svoje maksimalno angažovanje, jer žene koje su radile u nekim kompanijama čije su gazde zagovarale promenu imena grada nisu imale ni zagarantovanu minimalnu cenu rada. Da li poslodavac koji ne isplaćuje ni zakonski minimum ima pravo da vodi glavnu reč o našem indentitetu? Ja ću biti iskren potpuno, njihovo ponašanje je arogantno i nasilno, jer nema levice u Srbiji. Stoga je ZSF i povezao ono što su, na sreću neki građani shvatili, da je promena imena gradu ovim domaćim poslodavcima način da povećaju stepen eksploatacije radne snage i pogoršaju njihov položaj.

Ti građani su najviše i podržali inicijativu da se usprotivimo promeni imena bez referenduma. Odmah nakon otvorenog pokušaja da se to uradi na gradskoj sednici mi smo okupili nekoliko organizacija i krenuli u kampanju preko društvenih mreža ali i medija. Gotovo svakodnevno smo obaveštavali novinare o našim stavovima, pravili smo tribine po MZ, snimili smo dokumentarni film „Grad Heroja“ koji smo prikazivali po gradu i na kraju stala je priča o tome sa njihove desničarske strane, zato što je to izazvalo reakcije čak i predsednika države. No, važno je to što su na čelu toga vlasnici krupnog kapitala i njihovi radnici su pokazali šta misle o tome.

Na krilima te borbe smo tražili podršku za promenu statuta grada i da nije bilo takvog organizovanog otpora i jedinstva nas „malih ljudi“ ne bi ni to bilo usvojeno. Promena indentiteta ljudi mora biti njihova odluka, a ne bilo kakve vlasti ili pojedinca. To je načelo koje smo branili i koje su svi mogli jasno da razumeju.

GKP: ‘Platforma’?

ZSF: Kada bih morao da kažem šta je naša platforma rekao bih da je to demokratski socijalizam. Ako je to nešto na čemu bi trebalo da počiva naš rad i ako bi trebalo da bude nešto šta drugi vide onda je to naše načelo koje nije samo naše i koje sam ja lično usvojio još kao radnik u štrajku početkom dvehiljaditih od Nebojše Popova, načelo „ništa o meni bez mene samog“. I bio bih sretan kada bismo na takvoj platformi izgrađivali naše odnose naročito na lokalu. Takođe na tome bih insistirao i kada se drugi akteri povezuju, naročito mi aktivisti da tako kažem iz raznih udruženja. Ne znam koliko je to sada relevantan primer ali trenutno u našim lokalnim krugovima priča se o stvaranju Građanskog fronta i ulaženju raznih aktera u to. Mislim da je to u velikoj meri i problem kod nastajanja ovog novog građanskog pokreta. Navika je da se ovde u Srbiji (mislim i u regionu) zajednička platforma zamenjuje zajedničkim liderom bilo da govorimo o pojedincu ili organizaciji. Jednakost je stoga najteže izboriti, a ona je najbitnija za motivaciju pojedinaca u angažovanju.

GKP: Ima li danas politike van/mimo partije (recimo, u MZ)?

ZSF: Naše Udruženje je mnogo puta već doživljavalo pokušaje raznih političkh aktera da se ujedinimo u neki politički entitet i da budemo deo izborne trke. Nismo se odlučili na to iz razloga jer smatramo da bi time izgubili sadašnju poziciju da smo prepoznati kao iskreni sagovornici sa građanima koji nemaju razlog da grade političke karijere. Takođe ima onaj drugi razlog koji je važniji i koji ustvari odgovara vašem pitanju: nemamo sa kim da napravimo širi politički pokret, jer u Srbiji nema prave levice danas koja je organizovana. Ja lično znam mnoge levičare ali svi smo u defanzivi i rasuti. Svako deluje na malom prostoru. Takođe, budimo realni, kapitalizam je tako jak danas da nam neće ni dozvoliti stvaranje leve političke priče lako.

Ima li danas politike van partije? Mi radimo na tome da je ima. Na našim sastancima u MZ i našim projekcijama ima neki broj ljudi koji se slaže sa onim što radimo i koji misle da delujemo politički. To i jeste važno, jer nije samo odnos pozicije i opozicije politika u jednoj MZ. Tu se mora drukčije delovati, tu su ljudi izolovani od velikih političkih tema ali željni svakodnevne, rekao bih, istine.

U Zrenjaninu nije bitno nekom da li će gledat sednicu o Kosovu ali mu je bitno da mu Matijević sa svojom kafilerijom ne smrdi svaki letnji dan. Ja bi to nazvao „lična politika“ građana i ona je njima važnija, samo je važno omogućiti delovanje. Mi pokušavamo da ponudimo prostor u kom bi građani mogli da deluju politički bez stranaka.

Odgovor zašto male organizacije i udruženja nisu spojeni sa strankama leži u tome što ako pristanete na političku borbu kroz izbore vi svesno ulazite u jedan koruptivni sistem u kom nemate šanse na ponovljenim izborima, jer vas taj sistem dominacije i ucene vrlo razjedini i korumpira kod građana. Danas je Srbija vrlo podeljeno društvo i samim tim ne gleda se suština već ko je na kojoj strani. Zato su organizacije kao ZSF na lokalu donekle oaze političkog delovanja bez opterećenja glađu za vlasti. Tako vam ljudi lakše veruju.

Stranke su agresivne i one ulaze u sve sfere života, ne samo u MZ gde su uveliko osvojile većinu i drže poziciju koja se svodi na to da je najbolje da niko ništa ne pita. Imam utisak da su MZ osvojene od vladajuće stranke i da ne prave tribine i događaje kako bi narod smo gledao TV, a ne nešto čuo u njima.

Njihovi pokušaji su i u ostalim sferama života. Vi ne možete danas napraviti sportski klub u naselju a da vam se odmah ne krene sa ucenama i sa otimanjem tog kluba ako on, recimo, ima više gledalaca od nekog lokalnog kluba. Oni se samo i bave mehanizmom kako se staviti na čelo nečega. Svaki „ustupak“ koji bi dobili od lokalne vlasti bio bi samo način da postanete deo ucene. Zato mi moramo sve sami da organizujemo i da sve platimo. Mi neke prostore jedini plaćamo nekim institucijama, ali to je cena toga da ne budete uvučeni u političku igru koja vas korumpira kod građana.

GKP: Čitamo u novinama da se ‘pitanje vode’ ponovo otvara, tj. da zapravo nikada nije ni riješeno već samo zakamuflirano 2014. kada je najavljena ‘velika italijanska investicija’ na najvišem nivou. Učesvuje li ZSF u ovoj (ponovljenoj) borbi? Koje su trenutne akcije i teme kojima se bavite?

ZSF: Pitanje vodovoda i drugde po Evropi je bilo problematično. Devedesetih godina prošlog veka mnogi vodovodi su privatizovani ali se pokazalo da takvo upravljanje nije efikasno jer je cena usluga skakala, smanjio se udeo građana koji su imali bezbedan pristup pijaćoj vodi, tako da je u poslednjim godinama snažno izražen period vraćanja evropskih vodovoda u javnu svojinu. Zrenjanin ide u kontra smeru. Svoj vodovod grad Zrenjanin sada vezuje za javno-privatno partnerstvo sa privatnom firmom koja tvrdi da proizvodi pijaću vodu, a građani još ne znaju ko im šalje vodu ni da li je ona za piće. Nedavno je grad doneo odluku da Grad Zrenjanin sa 67,5 miliona dinara subvencioniše nabavku opreme za postrojenje, iako je po ugovoru koji je Grad 2015. sklopio sa tom kompanijom ona dužna da snosi sve operativne troškove održavanja, servisiranja, upravljanja i rukovođenja postrojenjem. Toliko o izjavi gradonačelnika u kojima kaže kako ovaj posao neće koštati građane Zrenjanina ni jednog jedinog dinara, a mi smo koliko juče prebacili 560 hiljada evra nekoj privatnoj kompaniji.

Dakle, igre oko vode za piće od 2004. kada je ona zabranjena, se nastavljaju. Mi smo 2017. godine napravili dokumentarni film „Zrenjaninski rašomon“ o toj temi. Ja ne bih rekao da su se akcije na tu temu ponovo javile. One nisu nikad ni prestajale samo se one ponekad ne vide jasno, jer istina je da razni akteri učestvuju u njoj i da mi svi nismo često jedinstveni u protestu i načinu delovanja. Trenutno mi podržavamo i ostale koji ukazuju na taj problem, ali mislim da nejedinstva ima zato što se drugačije gleda na način rešavanja tog problema. Nisam siguran da su svi kao ZSF na liniji neprivatizacije javnih preduzeća pa i Vodovoda i kanalizacije, dakle često se opet ideološko pitanje ispreči ispred našeg zajedničkog delovanja. Međutim, mora se reći da su oko dve stvari građani, opozicija i udruženja najjedistvenije delovali u proteklom periodu, a to su pijaća voda i kafilerija.

Mi se bavimo uvek pitanjima na levici, dakle već pomenuta voda jeste naša stalna tema, ali smo sada fokusirani na eksploataciji radnika u privatnim kompanijama, jer to vidimo kao direktnu vezu sa desničarskim nastojanjima da zatru antifašistička obeležja i socijalističke vrednosti koje je grad imao mnogo u ranijem periodu.

Razgovor vodio: Savo Romčević, GKP

Foto: ZSF

Podeli:






Prenosimo analitički tekst Dalibora Stupara za portal VOICE – Vojvođanski istraživačko-analitički centar. Kako je novosadska vlast prećutala raspisivanje izbora za mesne zajednice, “po proceduri”. Izbori za […]



Tri dana pre isteka roka za predaju potpisa za kandidate na izborima za Savete 4 mesne zajednice u Novom Sadu, gradska skupština je donela odluku kojom […]



Krajem oktobra 2020. godine, građanima Novog Sada je upućen otvoreni i javni poziv da se međusobno kandiduju i da učestvuju na izborima sa savete mesnih zajednica […]



Grad Novi Sad je za nedelju 22. novembra 2020. godine raspisao izbore za četiri od ukupno četrdeset i sedam mesnih zajednica koliko ih ima u Novom […]