Raskid Sporazuma sa narodom

Nažalost, govoriće se i o nekima od vas, i o svakom od nas, na skupštini stranke. Neki će dobrovoljno da odu sa svojih funkcija, neki neće dobrovoljno. Prirodno je da u jednoj političkoj stranci dolazi do promena i da oslobađamo prostor za neke druge ljude. Ovo sam rekao da ne biste bili iznenađeni promenama koje slede.

Na raskid ugovora sa narodom, Vučić odgovara raskidom ugovora sa saborcima, koje će, kako najavljuje, zameniti novi. Mlađi, borbeniji i, pretpostavljamo, naivniji ljudi. Lojalnost više nije na ceni jer se i ne očekuje. Vlast je nemoguće održati jer je postalo nemoguće pomoći onima koji se sada sami snalaze u borbi za goli život. Nije u pitanju Homo Sacer, već samo život na slobodi. A što se borbe tiče, u pitanju je rat koji se vodi protiv naroda: nasilje lokalnih vođa se suočilo sa solidarnošću ljudi koji staju pred zakon, i koji se pred njima konačno povlači. Zakon, koji je trebalo da olakša rad onima koji su sada napušteni. Združena akcija Za krov nad glavom svojim akcijama sprečava ne samo iseljenja, već i zakonske odredbe koje se i nje same tiču. Ipak neće biti dozvoljeno hapšenje ljudi koji se solidarišu. Nezavisni novinari su pokazali da se solidarnošću može zakon usmeriti i protiv pritisaka na medije i novinare čije se i kuće pale. Žene su to isto učinile protiv opštinskih uznemirivača i osoblja koje ih ćutke podržava. Đaci u tome još ne uspevaju, ali zato ministar prosvete traži tajm-aut i nudi ostavku svojim šefovima, na koju ovi možda i pristanu.

Nema se snage, a ni volje, da se spasava neko čije usluge više nisu potrebne. Izbori su, izgleda, prepušteni fer uslovima, ali koji, rekli bismo, nisu izboreni protestima. Iako su trgli opoziciju, krila je morala pozajmiti od nekog drugog i to je neće sprečiti da nam u ime zahvalnosti uzvrati iluzijom da smo baš mi tome doprineli. Tu iluziju ćemo tek imati prilike da razvejavamo. Opozicija sigurno nije spremna da prizna šta se to zapravo dogodilo, da se naš predsednik ovako obrati svojim saradnicima i članovima partije kojoj pripada i kojima je takođe predsednik.

Iz naše perspektive, Naprednjake će smeniti novi i mlađi, oni koji još nemaju zakonskih pretenzija, a to znači ni kapaciteta da zakonske promene zahtevaju za sebe. No trenutna oseka zakonske i državne podrške još uvek moćnom starom članstvu objašnjava nasilje koje se poslednjih nedelja pojavilo. Prebijanje studenata je drugačije od prebijanja funkcionera koja su pokrenula protest „1 od 5 miliona“. Tačnije, funkcioneri i partijski aktivisti su napadani na početku kampanje Saveza za Srbiju, kada se računalo s tim da je to samo u opisu naprednjačkog aktivističkog rada. Opozicioni funkcioneri su prebijani u znak lojalnosti. Danas, međutim, tuku oni na čiju se pomoć više ne računa. Sada je to i rečeno: „govoriće se i o nekima od vas”. No Vučićevu nemoć, slabost iza ovih reči, niko ne naglašava. To ne čine ni mediji, ni oni koji nam se preko njih obraćaju. U medijskom prostoru nema mesta za slabe.

Međutim, sa slabošću se negde ipak računa – čak više nego sa snagom, koja niti polaže račun, niti ga očekuje. Ali o njoj se ne govori javno. Ona boravi u prostoru ucena, tom starom pregovaračkom arsenalu oružja na čiji monopol niko ne može računati doveka, pa tako ni onaj ko je sada na vlasti. Mislimo da je opozicija počela pregovore. Protesti su završeni, ali će se, kako kažu, pojaviti ponovo. Naravno, ne kažu i da će oni tada biti farsa. I biće to pred izbore, kada će se govor zaoštriti po drugi put, a ovo, što se ovih dana dogodilo Jovu Bakiću, biće samo njegova zaključna reč ciklusa koji je završen, a ne koji će doći. Država je zarobljena, kriminalci su je ćapili, kaptirali, a momci se tuku od kad su karađorđevići započeli svoju monarhističku karijeru na lepetu trobojki. Kraljevim ustankom republika je mrtvorođena, a ona koju nam je ostavila socijalistička Jugoslavija nije preživela.

Od vijanja po ulicama srećom neće biti ništa, ali o protestima, nažalost, više neće biti ni govora. Protestna organizacija nije uspela, protesti su propali, a pregovori su, rekosmo, počeli. No nije stvar u pregovorima. Protesti ih ne isključuju. U pitanju su pregovori ucenama, a za njih će se mandat tražiti u protestima, koji pritom više nisu potrebni, kao što Vučiću više nisu potrebni problematični kadrovi, iako su upravo oni bili zaduženi za najproblematičniju stvar u srpskoj politici, a to su izbori. Baš takvi kadrovi su bili odgovorni za izbore i činili ih uspešnim, baš takvim, problematičnim radnjama koje izgleda više ni Vučiću neće biti potrebne: stranka se pušta na „teške“, i sada zaista neizvesne izbore jer, nakon sledeće skupštine SNSa, više neće biti onih koji bi ih učinili izvesnim.

Problematični kadrovi, lokalni moćnici, svi oni koji su donosili izbornu pobedu radnjama koje su tek podrazumevane dok se govorilo javno o fer izbornim uslovima, sada su pušteni niz vodu – pušteni da se brane sa slobode od vlasti. Vlast se konačno rasipa, i to nije nikakva postfordistička organizacija koliko raspad sistema koji je nemoguće održati pred zadacima koje treba ispuniti, a izaći kao pošten čovek i patriota. Priznanje Kosova će od sada biti stvar senzibilizacije kadrova i birača stranke koja se sprema za podmlađivanje i nov početak, a koji će, što je takođe prirodno, biti opozicioni. Ima li ispravnijeg početka od opozicione klupe u Skupštini? Priznanje poštenja i ljudskosti podrazumevaće druge taktike koje će Vučić, kao već bivši predsednik i počasni član podmlađenog SNS-a, morati da upotrebi.

Špekulacija? A šta nam drugo preostaje kada smo isključeni iz pregovora, kada smo isključeni iz organizacije protesta, pošto je ona rezervisana za povlaštene uglednike koji su tek usput i lideri nekakvih stranaka, a zapravo sve sami bivši visoki funkcioneri ove zemlje i glavnog joj grada. Kulturnjaci i novinari koji su bili u tim koordinacionim telima, komitetima (videti koja je reč u pitanju), možda i znaju o kakvim nagodbama sa Vučićem je reč, ali mislimo da njihova uloga u pregovorima nije presudna. Govor o kriminalu i njegovim vezama sa državom – sad kao sa robijašem ili kapoom, svejedno je – obeležio je kraj ciklusa opštim mestima, a „oneobičavanje“ će, kao i obično, biti prepušteno upućenijima. Evo kad pretpostavljamo da će opozicioni funkcioneri jednoglasno ućutati o narko kartelima i zasukati rukave da odlazećem predsedniku pomognu da izađe iz tog taksija.

Jer potrebno je čoveku obezbediti miran odlazak sa vlasti, i to je na kraju jedini uslov vladara. Miran i dostojanstven silazak, što je u osnovi korektna želja svakog vlastodršca, a pogotovo onog koji je spreman da i ubuduće bude od koristi narodu i državi. Za preptpostaviti je dakle da su se konačno čuli Tadić i Vučić, dva velika sina nacije, i da je koordinator Saveza za Srbiju za obojicu najmanje loše, dakle nužno rešenje, koje i ne košta puno s obzirom na ambiciju da se bude strateg čitavog naroda, a ne samo Beograda.

Savez za Srbiju je raskinuo Sporazum sa narodom, a Boško je tu da ga ponese sa sobom, u amanet, i njime povuče sve koji su izigrani u svom biću (identitetu i integritetu), ali sa obećanjem da se okupe u koaliciju koja će uslediti nakon izbora koji će, kako je Vučić najavio, biti realni. Peta tačka Sporazuma je izneverena. Članice Saveza za Srbiju (Gordana Čomić i Nataša Vučković) su sele, ako ne u klupu, a onda u skupštinsku stolicu Odbora za pravosuđe, i to je sigurno deo pregovaračkog procesa koji je počeo. Pre njih, ali zato pravo u klupu – početničku, kako rekosmo – seli su članovi SMS-a, i kao da je cilj da sada svi u parlamentu sačekaju izbore. Ništa čudno, za izbore su zapravo i oduvek svi „infrastrukturni“ učesnici protesta: svi su tražili izborne uslove i slobodne medije isključivo za kampanju. Kampanjska politika, politika kao kampanja, isključivo izborna kampanja, sve to ostaje jedini prostor ili mesto politike, i ona zato ne može biti politika na strani ljudi, niti politika koju Sylvain Lazarus naziva politikom u interiornosti. Ova podrazumeva politiku kojom rešavamo nešto među nama i nešto za nas – same – a ne za naciju, društvo ili državu, oko čije odgovornosti se onda pletu i svi moralizmi kvazi-etike, iza kojih uglavnom stoje zavere i kalkulacije. Protest je dakle završen, izborna kampanja je počela.

Zoran Gajić, Grupa za konceptualnu politiku

Foto: izvor vesti-online

Podeli:

Ostavite komentar

Vaša i-mejl adresa neće biti objavljena. Polja koja je potrebno popuniti su u nastavku.

*