Pedala rođaci!

Poslednju javnu sednicu smo napustili i na njih više ne nameravamo odlaziti. Naprednjaci i njihovi pomagači, odahnite! Neće vas više uznemiravati grupa smarača koja se zanosi idejom da vam nešto može reći i rečima vas u bilo šta uveriti. Iz mesnih zajednica smo isterani, a u skupštinske klupe nismo ni nameravali sesti. Nemoćni smo i slabi, a naši glasovi su i do sada bili beznačajni. Više vas je, bolje ste organizovani i znate kako se učestvuje u politici. I svi su uz vas. Čitava administracija i uprava, sva javna preduzeća i institucije koje služe javnom interesu su na vašoj strani. Vi ste zapravo jedini i pravi javni interes građana.

Ali jebene javne sednice ionako ničemu nisu služile osim zadovoljenju procedure koja je bila opterećenje kriminalcima na vlasti. Mi smo odavno razočarani i kaštigamo se zbog nemoći da bilo šta promenimo već duže vreme, a građani nam idu na nerve svojom pasivnošću i ignorantskim odnosom prema javnom interesu koji ne prepoznaju kao svoj. Zbog toga je banditska organizacija na vlasti toliko moćna da je bolje distancirati se ako već nismo u stanju napustiti teritoriju kojom ona upravlja. Bulje koje joj služe su do te mere usrane da od njih ne vredi više ništa očekivati i idiot je ko se bilo čemu nada u ovom klozetu od države koja se raspada već nekoliko decenija. Reći da ljudi zaslužuju vlast kakvu imaju je zastarela fraza koju je odavno trebalo zaboraviti ako već nismo bili u stanju da smislimo novu. Neku koja bi kondenzovala iskustvo koje delimo, a ono nam iznosi na videlo društvo kome ne pripadamo ukoliko nismo na vlasti. Srbija je konačno spremna da stane pod jednu šljivu i na Trgu republike bi trebalo posaditi jednu na sred platoa, pošto se u pešačkoj zoni prestonice sada sigurno može okupiti 730 000 ljudi koji su jedini državljani i građani ovog društva. Za mlade Eurekaše: Srpska napredna stranka ima 730 000 članova, a u javnom sektoru radi otprilike isto toliko ljudi. Koliko Srbija ima stanovnika ako država podrazumeva društvo kojim upravlja u skladu sa opštim interesom njegovih pripadnika koji se manifestuje stranačkom neutralnošću administrativnog aparata i uprave?

Građane je vlast i do sada izbegavala i obraćala im se isključivo putem propagande, a pred izbore metodom koju voli da nazove „od vrata do vrata“. Svakome ko nije simpatizer ili član ove masovne organizacije, partije koja je više pokret nego stranka i stoga manje partija-država, a više pokret-država, kako će nam to i sama saopštiti putem Vesić kanala, jasno je da to nisu svačija vrata i da se na njih ne lupa praznih ruku. U torbama su stvari različitog ontološkog statusa i vrednosti: od ucena i pretnji do džakova brašna i flaša ulja. Spominju se i novčane nagrade, ali se one dele nakon obavljenog posla i za njih je predviđena drugačija metoda. Kako god, pred građane se uglavnom nije smelo izaći i postaviti im bilo kakvo pitanje, a do sada smo mogli da se uverimo da ni za referendum ne postoji hrabrost. Česti izbori su služili kao zamena za svako izravno postavljanje pitanja i o tome su ljudi već govorili i pisali. Ista je situacija i na lokalnom i mesnom nivou uprave i vlasti: nikada se pred građane nije izašlo sa nekim planom da bi ih se pitalo za mišljenje. Mišljenje ljudi, a pogotovo organizovano, ne sme izaći na videlo jer je obavezujuće, ma koliko bilo teško u to poverovati, a nažalost, u to najpre ne veruju ljudi koji su ubeđeni da znaju kako radi vlast i šta rade oni koji je poseduju, zbog čega su navodno i ućutali. U drugim sredinama je ćutanje dovelo do pobuna koje ne govore i više nemaju šta da kažu osim da izvedu, makar i kratkotrajan, prekid sa nepodnošljivim stanjem situacije. Međutim, u Srbiji, pobune su uvek organizovane, a poslednji put smo ih videli kroz nacionalističke izlive negodovanja povodom hapšenja haških optuženika i samostalnog proglašenja nezavisnosti Kosova. Danas je ta „pobuna“ na vlasti i situacija se čini mirnom i bezbednom, dok je ćutanje građana pronašlo svoju figuru izražavanja u liku smajlija ili ljutka, palca ili srca.

Građanin je bio pretnja za naprednjačku organizaciju i u njemu je od početka svog mandata videla uljeza. Građanin je bio manjina koja ugrožava većinu i ta kategorija se smatra dekadentnom već izvesno vreme, no za to ne treba kriviti samo naprednjačke nacional-populiste, kojima je poslužila da naoštre zube. Kritika građanina kao političke kategorije počela je sa kritikom građanskog društva i društva kao ideologema čemu smo i sami s radošću doprineli, ali ni danas ne propuštamo priliku da se distanciramo od nje misleći da to činimo politički dok nam se, u stvari, prikrada nabrijani teorijski super ego, u narodu poznatiji kao nauka. I građanin je konačno postao nakaza, dekadent i ostatak prošlih vremena, a njegovo društvo ruševina koju treba počistiti da ne ruži sliku carstva u nastajanju. Razume se da će Srbija biti detalj na njoj, a vazalni odnos prikazan simbolima suverenosti koji su uverljivi samo onima koji ili zaboravljaju, ili, po prirodi stvari, ne pamte vreme u kome nisu živeli. Pamćenje vremena u kome smo živeli nije lak posao, a ni nužan ukoliko računamo sa sećanjem; međutim, razloga za potiskivanje je više nego dovoljno. Zločini koji su počinjeni u naše ime su nas subjektivirali i mi ih sada preuzimamo sa cinizmom.

Ali to nije problem mladih ljudi koji su juče zauzeli sve stolice u Plavoj sali. Oni na zločine kojima se raspadala suverenost države na ovim prostorima gledaju ironično i sa distance koja nije samo generacijska. Angažman uverenja im se ne može uskratiti u ime bilo kakve emancipatorske želje, pošto ona nije u stanju da napusti paternalistički odnos koji joj se nameće i kome redovno podleže. A i nisu u pitanju balavci, da se razumemo. To su klipani od svojih dvadeset i kusur, a bilo je i dosta starijih, bradatih ili bar neobrijanih rmpalija koji su nadgledali arenu u koju su pretvorili salu za javne sednice. Stranački botovi više nalikuju falangama nego aktivistima političke organizacije. Aktivisti su, naprotiv, govorljivi i razgovorljivi. Insistiraju na principijelnim raspravama, emancipacija učesnika u polemikama im je na prvom mestu, a korektnost ume biti i važnija od sadržaja. Ovi mladi ljudi ništa ne govore i dovoljno je što su tu. Zauzimaju mesta zainteresovanim građanima i javnosti, pristojno ćute i spremno odgovaraju na pozdrav koji im se uputi. I to u glas. Nismo imali snage za teatar kojim bismo iz njih izvukli motive okupljanja na ovom mestu jer je situacija bila teška. Transfer blama i zazor nas je oslabio do obamrlosti iz koje smo se histeričnim pokušajima pokušavali izvući kao iz sna. Sna, u kome smo se susreli sa realnim: vreme nas je pregazilo i mi smo otpisani. Posluga vlasti je zauzela svoja mesta i otvorila sednicu kao da joj ni jednu reč, niti uvredu nismo dobacili. Grč na njihovim licima je ostavio utisak osmeha, ali samo kada bi se svi pravili ludi. Argument kojim su branili ovakav saziv javne sednice je zaključna reč za svaku buduću: javna sednica je javna stvar i na njoj svako ima pravo da učestvuje! Javnost oslobađa. To bi bila parola za kamp u kome živimo, i to je Srbija kao društvo u pokretu i zbog toga odlazimo. Ko može – i doslovno. Ko ne može, ostaće ovde da ostari i krepa ukoliko na vreme ne shvati da je nomad čije putanje ucrtava vlast ukoliko joj se za bilo šta obrati.

Stari smo i prekobrojni. Nema više nade za ljude koji ovde nameravaju živeti bez učešća u vlasti ili službe koja bi im bila poverena. Angažman je u potpunosti državni. Kamp je zbog toga nalik na vojni. Militant ovde ima svoje bukvalno, a zapravo kolokvijalno značenje tuđice koja izvorno označava sve suprotno od angažovanog i posvećenog čoveka nekom političkom cilju. Aktivista stranke je vojnik, poslušnost mu je pratrijarhalna a organizacija klanovska. Proširena srodnička skupina ponovo je na ceni zahvaljujući ucenama i pretnjama bližnjim ukoliko pokažemo i znak neposlušnosti. Vojnici partije su zbog toga u potpunosti nalik vojskama kriminalnih organizacija, kartela i klanova koji ih prave. Sistem tako izgleda na periferiji i on ne treba državu koju građani ne mogu prežaliti i za koju zbog toga misle da je još živa. Vlast više ne traži legitimitet koji bi počivao na ugovoru i razložnom prihvatanju racionalno donetih odluka. Otud potreba za novim identitetskim organizacijama subjektivnosti koje su sve udaljenije od politike kao modusa života, o čijem izumiranju više niko ne misli.

Zbog toga su oni koji rade u državi i javnom sektoru jedini stanovnici ovog prosotora, za koji onda i preuzimaju svu odgovornost. Grade ga po svojoj meri i organizuju po istoj. Sa njima više nemamo ništa i napuštamo teren reprezentacije koji je bez politike puki spektakl, čak i kada je dosadan i mučan. Ostavljamo ih njima samima i zbog toga predlažemo bekstvo.

Protestnu organizaciju smo predlagali kada je za to bilo vreme, a danas predlažemo zbegove kao organizacioni princip bojkota. Okrenimo se sebi i organizacijama koje sami možemo praviti kako bismo preživeli, zasnivajmo društvena preduzeća i načine privređivanja u kojima sami možemo uspostavljati odnose proizvodnje. Povezujemo se sa ljudima koji su sa nama spremni deliti rad, i ne očajavajmo ako u tome ne uspevamo od prve.

Zoran Gajić

 

fotografija preuzeta sa: www.independent.co.uk

Jeff J Mitchell/Getty Images

Podeli:

Ostavite komentar

Vaša i-mejl adresa neće biti objavljena. Polja koja je potrebno popuniti su u nastavku.

*