Visit Us On TwitterVisit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On Instagram


MOŽEMO LI DA STANUJEMO DRUGAČIJE? ‒ Stambene zajednice u vanrednom stanju

Kako stanujemo u vanrednom stanju? Moglo bi se reći totalno, s obzirom da smo uvedenim merama u borbi protiv virusa, ali i samoizolacijom, usmereni isključivo na ovu radnju. Ostajemo kod kuće i stanujemo. Naravno, mi koji imamo dom. Oni koji nemaju, za njih nema ni državnih mera zaštite u situaciji epidemije i tokom vanrednog stanja, pa ih nadomeštaju humanitarne akcije samoorganizovanih grupa i organizacija civilnog društva u skladu sa njihovim mogućnostima. Ni sa kolektivnim stanovanjem ne ide lako, jer je u izolaciji potrebno obezbediti snabdevanje, posebno za starije stanare kojima je zabranjeno kretanje. Stanari i upravnici stambenih zajednica moraju da brinu o njihovim potrebama i verujemo da mnoštvo njih to radi samoinicijativno, shvatajući da u ovoj situaciji njihova pozicija upravnika ima i tu ulogu. Takođe znamo da i to može biti problem s obzirom da funkciju upravnika stambenih zajednica često preuzimaju penzioneri, dakle stariji od 65 godina, ne samo kao oni koji imaju više vremena na raspolaganju, već i kao oni koji najbolje znaju da je stambena zajednica ili skupština stanara neophodna da bi zgrada bila održavana. Dakle, to su često penzioneri-upravnici kojima je u toku vanrednog stanja zabranjeno kretanje i koji su istovremeno oni kojima je pomoć potrebna. Međutim, pokretanje ovakve inicijative u stambenim zajednicama nije više stvar izbora, ni motivacije da se drugima pomogne, niti subjektivacije u ulozi savesnog upravnika, jer je novosadski Gradski krizni štab izdao naredbu koju upravnici treba da izvrše i da obezbede pomoć najstarijima. Možemo se pitati da li ima samoinicijative u vanrednom stanju i kada su izdate naredbe, ali iz iskustva znamo da je ona jedino što nam preostaje.

Nakon što smo od gradonačelnika Novog Sada javno mogli da čujemo da će uspešnoj borbi protiv epidemije doprineti pun gradski budžet, pun zahvaljujući investitorima a ne građanima, mogli smo i da vidimo nekoliko izdatih naredbi Gradskog kriznog štaba kojim on komanduje, ali samo zahvaljujući novinarima koji su imali prilike da dođu do njih i da ih javno objave, jer krizni štab u vanrednom stanju valjda ne mora da ih učini dostupnim baš svima. Jedna od naredbi se, dakle, odnosi na profesionalne i neprofesionalne upravnike stambenih zajednica kojima se naređuje da u svojim stambenim zajednicama izvrše evidentiranje lica starijih od 65 godina i ostalih kojima je potrebna pomoć u dostavljanju osnovnih životnih namirnica i drugih neophodnih sredstava, i da sami organizuju njihovu dostavu. Ova naredba dolazi nakon objave da je krizni štab osnovao volonterski kol centar u saradnji sa Crvenim krstom, čijih „stotinu volontera“ treba da opskrbi upravo pomenute ljude, odnosno one kojima je zabranjeno kretanje. Sasvim je razumljivo da ovaj broj volontera nije dovoljan da opskrbi sve kojima je to potrebno, u gradu sa toliko stanovnika, ali i razuđenom prigradskom teritorijom i seoskim naseljima koje obuhvata, a kojom gradska vlast takođe misli da upravlja. Šta će se desiti ako je nekome u prigradskom naselju potrebna dostava? Tamo nema stambenih zajednica, a onda ni njihovih upravnika bili oni profesionalni ili ne. Svi oni će morati da se oslone na članove porodice i komšije, a svakako ne na volontere Gradskog kriznog štaba. Drugim rečima, problematičnost i nefunkcionalnost centralizovane vlasti u kriznoj situaciji biva potpuno ogoljena i prikazana u svojoj svojoj krizi, jer se ispostavlja da efikasnu ili bar zadovoljavajuću volontersku službu na nivou grada nije moguće a ni lako organizovati. I ovo bi mogao biti i svojevrstan paradoks, jer zvanični volonteri danas su članovi vladajuće partije i niko drugi ne može da im se pridruži. Ali se postavlja pitanje kako je onda moguće da partija sa najbrojnijim članstvom ne može da obezbedi potreban broj volontera, već mora da izdaje naredbe upravnicima stambenih zajednica? Bilo bi previše reći da se ovde radi o neposlušnosti, koju članovi ispoljavaju prema svojoj partiji te se izgleda ne odazivaju u dovoljnom broju i od koje onda možemo očekivati pobunu u njenim redovima, jer se zapravo radi o slabosti partije iz koje su politika i nedvosmislen politički angažman odavno odsutni. Privatni odnosi lojalnosti i ucene kojima je ona premrežena upravo omogućuju neobavezujući i nemaran stav članova i prema sopstvenoj partiji.

Mi znamo da je Zakon o stanovanju, koji je na snazi već četiri godine, pored neprofesionalnih upravnika, dakle naših komšija i stanara, uveo i profesionalnu upravu, licencirane profesionalne upravnike kojima su mnogi od nas prepustili vođenje stambenih zajednica. Mit da je uvođenjem ovog zakona i ove kategorije upravnika otvorena još jedna mogućnost za zapošljavanje partijskog članstva je srušen, iako smo imali prilike da sretnemo nekoliko profesionalnih upravnika koji jesu članovi vladajuće stranke. Većina njih su samo nezaposleni koji su u ovoj novoformiranoj delatnosti videli priliku da konačno dođu do posla. Činjenica je da ih i dalje ima premalo, te su prinuđeni da preuzimaju previše posla koji realno ne mogu da obave, a taj posao često znači da jedan profesionalni upravnik preuzima vođenje i do trideset zgrada. Iako često i sami profesionalni upravnici umeju reći da je obavljanje ovog obima posla nemoguće, oni ga rade kako znaju i umeju da bi zadržali posao kod organizatora upravljanja, dakle još jednog subjekta koji je ovim zakonom uveden i koji ih zapošljava, ukoliko nisu samozaposleni. Ako već nisu članovi u većinskoj partiji na vlasti, logična pretpostavka bi bila da je upravo menadžment ovih firmi u bliskim odnosima sa njom, jer znamo da upravo na odnosima nezameranja počiva mnogo toga u Srbiji, pa tako i postojanje i funkcionisanje privatnog sektora. Kroz kontakte sa nekima od organizatora upravljanja dobili smo informaciju da su zaista primili naredbu Gradskog kriznog štaba da organizuju popis i pomoć starijim stanarima, ali ne i uputstvo kako to da urade. Začudan odgovor koji takođe može da ukaže i na odbijanje naredbe. Međutim, možda istovremena mera Gradskog kriznog štaba može da umanji čuđenje, a to je odluka koja omogućava stanarima da svoje račune JKP Informatici ne moraju da plaćaju tokom trajanja vanrednog stanja, a putem kojih plaćaju i usluge upravnicima stambenih zajednica. Usled te mere, profesionalni i neprofesionalni upravnici neće biti plaćeni za svoj rad, te zato neće biti iznenađujuće ako ova naredba Gradskog kriznog štaba ostane neizvršena. Ali verovatnije je da naređenje neće biti izvršeno zato što su organizatori upravljanja potkapacitirani a profesionalni upravnici i dalje deficitni, te je od njih teško očekivati da ovu naredbu izvrše bez stanovitih problema. Zamislite jednog prosečnog organizatora upravljanja koji treba da organizuje pomoć starima i dezinfekciju zajedničkih prostorija u preko 200 zgrada kojima upravlja, sa obično ne više od deset zaposlenih profesionalnih upravnika.

Vanredno stanje otkriva do koje mere mnoge oblasti srpskog društva, privrede i politike zapravo ne funkcionišu. Kada je stanovanje u pitanju, slabost države i vladajuće partije sažeta je u iskazu koji je svojevremeno dao jedan od funkcionera gradske uprave zadužene za sprovođenje Zakona o stanovanju, a on glasi: „pa ovaj zakon i nije pravljen za ovu zemlju“, što znači da u njoj nije primenljiv. Doneti zakon čija primena nije izvodljiva odgovara cinizmu koji karakteriše mnoge, pa i ovaj iskaz srpskog zakonodavca. Ono što u vanrednom stanju dolazi do izražaja je da je ovim Zakonom sistem uprave nad stambenim zajednicama država rešila ostavljajući ga stanarima i (ne)profesionalnim upravnicima, i to na način da je sebe potpuno izostavila iz učešća u održivosti stanovanja, iako ga je proglasila javnim interesom. Stambena strategija po našem saznanju nikada nije izrađena, niti akcioni planovi kojima bi se oblast kolektivnog stanovanja učinila održivom. Država pokazuje slabost jer nije u stanju da organizuje upravljanje stanovništvom i osnovnim delatnostima društva, a jedino što može da uradi u vanrednom stanju je da primenjuje restriktivne mere i ukida prava ljudi. Između restriktivnih mera države i humanitarnih akcija grupa ljudi, pojavljuje se odsustvo politike i to posebno one koja bi bila na strani ljudi. Skupštine stanara su za nas svojevremeno predstavljale osnovne jedinice političkog organizovanja ljudi, odnosno stanara, u lokalnim zajednicama. Da li će nakon vanrednog stanja stambene zajednice to moći da budu, i da li će profesionalni upravnici i organizatori upravljanja konačno zauzeti poziciju prema državi kojom će omogućiti borbu za svoje uslove rada? Ili od njih možemo da očekujemo demanti na ovakve opservacije i lojalnost vlasti? Naša pasivnost često ide u susret slaboj državi koja pokazuje da nije u stanju da nas organizuje. Ali, možda je upravo ovo trenutak u kojem ćemo konačno doći do toga da država, ako ukida politiku, zapravo može da ukine samo sopstvenu, a ne onu koja može i treba da bude na našoj strani.

Branka Ćurčić, GKP

Podeli:

5 komentara na “MOŽEMO LI DA STANUJEMO DRUGAČIJE? ‒ Stambene zajednice u vanrednom stanju”

  • Avatar
    Dobrivoje Simić says:

    Sve čestitke i veliki respect za autora ovog teksta Branku Ćurčić iz GKP !
    – I ja sam na početku vanrednog stanja pisao o ovom problemu da je Krizni štab NS Naredbom veliki deo odgovornosti u ovom vanrednom stanju za stanare koji žive u stambenim zgradama (sugrađane starije ugrožene populacije +65 g.) prebacio na profesionalne upravnike/upravnike iako za to nigde nema uporišta u Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada i dr. Zakonima.
    – Pored Centra za volontere u NS, Crvenog krsta NS, Centra za socijalni rad NS, velikog broja radnika JKP i JP, Gradskih Uprava… koji većinom ne rade i sede kući… sva odgovornost se na kraju svalila na prof. upravnike/upravnike SZ.
    #stambenezajednice #profesionalniupravnici #upravnici #dobrivojesimicprofesionalniupravnik #brankacurcic #GKP #novisad #vanrednostanje #kriznistabNS

    • Avatar
      Branka Ćurčić says:

      Poštovani, hvala Vam na komentaru. Važan je jer potiče iz Vašeg primarnog iskustva profesionalnog upravnika i zbog toga je važno da se javno čuje.

  • Avatar
    Aleksandar NS says:

    Nakon čitanja ovih par tekstova sa kojima se slažem, dodao bih jednu opservaciju tj pitanje tj nelogičnost još iz vremena pre vanrednog stanja. Kada je donešena odluka o minimalnim cenama održavanja zgrade, gde je pisalo da su stanari obavezni da plaćaju iznose koji se dogovore (minimalni ili više), iznenadilo me kada su mi u Informatici odgovorili da stanari i dalje mogu da ne plate održavanje a da je na meni kao upravniku da ih tužim ako želim. Još jedna u nizu nelogičnosti 🙁

Ostavite komentar

Vaša i-mejl adresa neće biti objavljena. Polja koja je potrebno popuniti su u nastavku.

*



Okačio sam poziv na izbore za mesne zajednice na stranicama nekih mesnih zajednica (Podbara, Jugovićevo, Liman), ali su ga administratori stranica uklonili čim su došli na […]



Koliko ste puta, tokom proteklih decenija, kad se povede reč o različitim nepočinstvima ili zločinima ─ počinjenih prema ljudima, gradovima ili prirodi ─ čuli kako je […]



Elementi slike Otužne scene posljednjih dana dopiru do nas sa mreža. Kao kod nekog izvršenja, imali smo priliku da vidimo prizore demontaže muzičke opreme iz Omladinskog […]


GKP

GKP: U posljednje vrijeme svjedoci smo intenzivnih napada na Vas sa jednog dosta opskurnog sajta ili mreže sajtova, pa nam recite šta je to što, po […]



Pokret OŠFG više od godinu dana intenzivno se bavi aktivističkim radom u oblastima koje su u vezi sa temama prekomernih seča šuma Fruške gore, nesavesnog rada […]



Iskustvo Begečana u proteklih godinu dana najbolje dokazuje da je stav meštana Lipara po pitanju predaje sopstvenog vodovoda jedini ispravan stav. Nakon „izbora“ na kojima su […]