OMAŽ DISCPLINI: Kada kažeš struka, na šta tačno misliš, reci mi? - Inicijativa za lokalnu samoupravu


OMAŽ DISCPLINI: Kada kažeš struka, na šta tačno misliš, reci mi?

Novosađani bi trebalo da znaju da oni donose konačnu odluku o tome da li će se graditi „Novi Sad na vodi“. Ova država ima zakone i institucije koje to potvrđuju, a postoje i sredstva da to i ostvare. Ta sredstva su oblici neposrednog učešća u lokalnoj i mesnoj samoupravi. Pitanje je samo da li su novosađani zadovoljni odlukama koje donose njihovi predstavnici u vlasti ili nisu. Vlast na osnovu pobede na izborima tvrdi da se građani automatski slažu sa svim odlukama koje ona donosi, ali građani ne moraju na to da pristanu. Zakon im dozvoljava da se uključe u procese donošenja odluka o kojima nije bilo reči na izborima, jer na izborima i nema govora o bilo kakvim odlukama, već se ljudi opredeljuju za stranke u čije programe i ideologiju veruju. Stvar je, dakle, jednostavna.

Kolokvijalni naziv projekta „Novi Sad na vodi“ je prihvatljiv za obe strane: i za vlast i za građane, jer za svaku od strana on ima drugačije, čak suprotno značenje. Suprotno, ali ne i suprotstavljeno dok god ga građani javno ne iskažu. Ali ko su građani Novog Sada?

Da bi se to saznalo bilo bi potrebno sprovesti istraživanje. Studija koju bi sasvim sigurno bilo moguće izraditi oslonila bi se na činjenice kojima istraživač utvrđuje karakteristike stanovništva po raznim pitanjima, pa i po ovom našem. Međutim, šta se mi pitamo kada nas interesuje „Novi Sad na vodi“? Da li je to društveni položaj ili delatnost kojima se ljudi u Novom Sadu bave? Jesu li to njihov pol, rodno određenje, starosna dob ili uslovi i mesto stanovanja? Ta pitanja su interesantna za stručnjake raznih profila, a empirijski i statistički odgovori na njih bi nam omogućili da identifikujemo strukture koje bi se onda mogle iskoristiti da ustanovimo značenja koja se uspostavljaju ovakvim činjenicama ukoliko ih tretiramo kao znakove. Za to je potrebna svojevrsna, uvek nekom teorijom uspostavljena, sintaksička struktura, a u društvenim naukama one su mnogobrojne. Pošto je jasno da to ipak nije jezik, mi onda govorimo ne o tome šta nam jedno društvo govori i kako mi njime govorimo, već šta nam ono radi i kako mi na taj rad odgovaramo. I to je ono što bismo samo uslovno mogli nazvati jezikom i njegovom sintaksom, jer u pitanju su determinanacije – reč je pažljivo odabrana kako bi ostalo prostora za interpretacije koje je istorija nanela i nanosom zadužila svakog stručnjaka koji bi i dalje disciplinovano da radi na utvrđivanju odnosa koji popunjavaju apstraktno postavljene relacije među ljudima i njihovim grupama. Zbog toga je moguće govoriti o sistemima koji počivaju na metaforizacijama ove reči, a bilo ih je dosta: poreklo, uzrok, funkcija, efekat i među njima najprimereniji čoveku – smisao.

To bi u najkraćem bilo sve što treba reći o specijalističkim odgovorima na naše pitanje. Međutim, ako se pitamo ko živi u Novom Sadu misleći na Novi Sad na vodi, mi pitamo šta ljudi, stanovnici Novog Sada, misle i žele kada je u pitanju namera gradonačelnika da na Ribarcu, Šodrošu i Kameničkoj adi gradi nešto što je već imenovano „Beogradom na vodi“. Jer šta znači Novi Sad na vodi? To je Beograd na vodi u Novom Sadu. U pitanju je ista stvar iako se mora nazvati drugačije da bi se znalo na koji se Beograd na vodi misli – na onaj u Beogradu, ili na ovaj u Novom Sadu. Eto nas sada pred nečim što može da ima i isto ime. Ljudi dakle mogu da misle na isto, ali i o tome da imaju različito mišljenje. Šta je onda Beograd na vodi? Beograd na vodi je zapravo ono što nije uspelo u Zagrebu, a tamo se zvalo „Zagrebački Menhetn“. Ista stvar kojoj dodeljujemo različita imena dok se ne upitamo može li se jedna stvar tretirati kao ime. Ali koja je to stvar ako o njoj mislimo različito ne samo zato što se može različito zvati i imenovati, već zato što je možemo želeti ili ne. Hoćemo li mi to o čemu je reč, kojim god jezikom da govorimo i ma šta mislili o samoj stvari koja je u pitanju.

Ali šta su želje spram mišljenja i šta su oboje naspram determinacija ako u njih uvedemo više smisla od onog koji je potreban u analitičke i interpretativne svrhe stručnjaka raznih profila? Njihove svrhe nisu i naše, niti su im namere uvek časne. U to više niko ne sumnja. Svi su svesni da živimo u državama kojima upravljaju ljudi koji misle isključivo na svoje interese i interese onih od kojih zavise. Ne radi se tada samo o činjenicama ili njihovom krivotvorenju, već o volji koja je koliko potrebna da se nešto sazna, toliko i da se nešto uradi sa ciljem koji nije isključivo saznajni, pa samim tim ni stručan. I tako počinje rasprava o tome kako jedan grad, koji možemo u potpunosti zahvatiti saznanjem, treba da izgleda: šta u njemu treba da postoji, a šta ne; šta je potrebno za njegov opstanak i razvoj, a šta nije; šta je to što je potrebno ljudima koji u njemu žive, a šta im nije potrebno. Tako dolazimo do onog dela našeg pitanja, koji je presudan za njegovo razumevanje, a tiče se nas kao stanovnika i ljudi u čije ime se uvek nešto radi ako se radi po zakonu koji nas se tiče. Kada stignemo do tog mesta u našem pitanju, mi shvatamo da nismo stvari niti je reč o pukim činjenicama u vezi sa nama kao objektima istraživanja i tehnike kojom se ono sprovodi i njegov rezultat primenjuje. Shvatamo da je u pitanju zakon prava kojeg donosi vlast koja je legitimna i na koju smo pristali jer smo je birali, a ne nekakva struka čiji smo nemi objekti i stvari kojima manipuliše kao činjenicama. Ali to naravno važi za demokratsku vlast i društvo kojim se upravlja politikom koja je demokratska, a ne stručna po bilo kom pitanju. Vlast nije struka, ona je legitimna moć upravljanja kojem je svaka struka sluga, ma šta mislili profesionalni znalci o sebi i svojim profesionalnim karijerama.

Pitati se o struci i njenoj odgovornosti stvar je politike koju vode stručnjaci. Vode li je ako misle da je njihovo stručno mišljenje politički relevantno i treba da bude uvaženo? Pa ne. Ako tako misle, gori su od vlasti koja ih ne poštuje. Politika nije struka i pripada svima, za razliku od predmeta saznanja i tehničke upotrebe koja pripada profesionalnim stručnjacima. Vlast je toga svesna i čuli smo da svakog ko joj se suprotsavi naziva „stručnjakom“. Cinična je. S razlogom. Imati pod sobom tolike struke i profesije, ministarstva kojima uređuje masu delatnosti u jednom društvu i kadrirati po svim sistemima i podsistemimam profesionalnih delatnosti bez i najmanjeg znaka otpora stručnjaka, s razlogom od tog imena pravi uvredu. Čega je ime stručnjak?

Prema tome, za grad je najpre odgovorna struka. Urbanistička i građevinska, a sa njom i akademska. Lako je tući i hapsiti radnike i nezaposlene, ali sa ovim javnim službenicima i profesionalcima to bi išlo mnogo teže da su znali šta je politika. Ne, oni misle da je politika kada političari i građani poštuju njihovo znanje. Ali ni političari ni mi pojma nemamo o tome kako Dunav plavi, kako se od njega brani i kolika je dobit od gradnje i trgovine zemljištem kojim grad raspolaže. Nemamo pojma, sve i da raspolažemo svim činjenicama potrebnim za objektivnu procenu i sagledavanje. To znaju stručnjaci. I naravno oni koji prave svoju ekonomsku i poslovnu konstrukciju i čije su namere i znanje zaštićeni bolje od patenata.

Prema tome, zabole nas za struku. Ne šljive je političari pa ne moramo ni mi. Čuli smo novosadske urbaniste na javnim sednicama i nikada ih nismo videli na javnim uvidima, jer ne znamo ni gde se ni kako održavaju. Kačiti planove na oglasne table u hodnicima JKP Urbanizma, ili ih vucarati po fiokama mesnih zajednica, ne znači ništa. Ne znamo ni kako bismo ih tumačili da nam ih dostavljaju na kućne adrese. Rasprava je politička, a ne samo retorička kategorija i podrazumeva više od urbanističkog muljanja koje se na javnim sednicama samo dovršava. Početak je u kancelarijama ustanova i kabinetu gradonačelnika koji je gospodar grada. Privatni život tog čoveka nas ne interesuje, niti vaninstitucionalna mesta dogovaranja sa ljudima koji od institucija uglavnom zaziru.

Mi zato ne bi trebalo da izbegavamo institucije, bar dok su one još demokratske. Nismo ništa skrivili i nemamo se čega plašiti. Naravno, treba primetiti da se te institucije urušavaju i gase i da će uskoro biti skrojene po meri investitora i to je arhitektura o kojoj arhitekte i urbanisti ne misle ni kada je njihova struka u pitanju. Odustali su od svojih profesija jer su u zemlji kao što je naša slabo plaćene. I to je tako u svim domenima, tačnije resorima kojima upravlja vlada, a ne ljudi koji se nečim bave i od svog rada žele živeti. Prema tome, plata je loš izgovor. Mnogo toga izvan posla čini posao dostojan čoveka i to je nažalost jasno kada postane kasno.

Foto: Tanjug

Podeli:






Prenosimo analitički tekst Dalibora Stupara za portal VOICE – Vojvođanski istraživačko-analitički centar. Kako je novosadska vlast prećutala raspisivanje izbora za mesne zajednice, “po proceduri”. Izbori za […]



Tri dana pre isteka roka za predaju potpisa za kandidate na izborima za Savete 4 mesne zajednice u Novom Sadu, gradska skupština je donela odluku kojom […]



Krajem oktobra 2020. godine, građanima Novog Sada je upućen otvoreni i javni poziv da se međusobno kandiduju i da učestvuju na izborima sa savete mesnih zajednica […]



Grad Novi Sad je za nedelju 22. novembra 2020. godine raspisao izbore za četiri od ukupno četrdeset i sedam mesnih zajednica koliko ih ima u Novom […]