BILTEN STANAR #9: Otvoreni poziv u mesnu samoupravu - Inicijativa za lokalnu samoupravu


BILTEN STANAR #9: Otvoreni poziv u mesnu samoupravu

Znaju li građani Novog Sada šta su mesne zajednice? Znaju li gde se nalaze i koja od njih četrdeset sedam je baš njihova? Kojoj mesnoj zajednici pripadaju, ako već ne misle da one pripadaju njima?

Građani to uglavnom ne znaju. A ono što znaju, bolje je da ne izgovaraju: mesne zajednice su ostaci  propalog socijalističkog režima, institucije koje su bez ikakve moći i značaja, mesta koja služe isključivo zapošljavanju partijskih kadrova i licemernih službenika koji članskim kartama stranaka pune svoje fioke češće nego kancelarijskim materijalom, pošto se na ovom štedi od kada je države i krize kojom država tobože upravlja. Međutim, kao stanovnici Novog Sada, a posebno kao stanari njegovih zgrada, jedinica za kolektivno stanovanje kojima je od novog zakona o stanovanju potrebna i zakonom nametnuta obavezna uprava, znaju nešto više. Kada ga niko ništa ne pita i kada se ne izjašnjava o mesnim zajednicama načelno i onako baš građanski odgovorno, s nogu i usput, čovek vrlo dobro zna šta je mesna zajednica i koliko mu nedostaje. Zna čovek, kao što zna i šta je stambena zajednica u kojoj stanuje i živi kada ne radi, a na čijim skupštinama takođe retko učestvuje jer su uvek u vreme kada baš radi ili ‘evo odmara’ kako bi mogao nastaviti sa radom. Dokolica i nezaposlenost, a onda ni samoizolacija, nisu sada tema, međutim sama pomisao na njih baca drugačije svetlo na ovo uobičajeno mišljenje i ponašanje naših komšija i nas kao komšija. Kod kuće smo i među komšijama češće nego što smo spremi to da priznamo, a stanovanje i boravak kod kuće nisu bez neprijatnosti i obaveza koje nalaže društveni život i stanovanje u kolektivu: od stana i zgrade do kvarta u kome se uvek nešto događa što nas uznemirava ili bi moglo biti bolje ako već nije kako treba.

Koliko često prebacujemo odgovornost na druge i nešto zahtevamo, a toliko retko predlažemo, nije ni čudo što najbolje znamo ko je dužan i odgovoran. Predsednik skupštine stanara, profesionalni upravnik, mesna zajednica, grad i njegov gradonačelnik, država i njen predsednik. Vlast je okvir u kome se lakše misli jer je ubedljiv, ali i jedina stvar koju vredi imati ako mislimo da nešto treba ili je moguće uraditi. Kakvo je to moguće, takođe znamo i ubrzo saznajemo: ništa ne funkcioniše, sve je podređeno ličnim i privatnim interesima, interesima investitora i partija, ljudima koji uzurpiraju istu tu vlast i koriste je za svoje potrebe. Rečju, nemoguće. Sve znamo i mirna Bačka. Miran je i Srem, mirna je Srbija i svi njeni okruzi. O Kosovu više ne govorimo, jer ono nije stvar koja nas se tiče na lokalno i mesno-samoupravni način. Ono je sada u registru geopolitičke fantastike i mitologije za koju je zadužen Aleksandar Vučić i njegovo, ni usmeno, već više nemo stvaralaštvo koje iza sebe neće ostaviti ni traga kada mu se bude htelo suditi. Ali ko smo mi da sudimo (to se naravno ne odnosi na Kostu Čavoškog i kompaniju), kada se i sami skrivamo iza njegove obaveze da uradi što niko od nas ne bi smeo, i to upravo, i samo naizgled paradoksalno, zahvaljujući njemu i njemu sličnima koji su nas kroz ratove učili nacionalističkom i imperijalnom patriotizimu? Kao što je građaninu država osnova političkog mišljenja, državnicima kakve imamo od devedesetih, to je rat. I prvaci smo u tome u regionu i na to smo ponosni, zar ne?

Ali mesne zajednice. Spomenuti stanar i njihov stanovnik veruje da one ipak nešto vrede i mogu kada su mu potrebne. A to se dešava. Ne tako često, ali kada se dogodi – nesumnjivo je da misli da one pripadaju njemu, a ne samo on njima, i da su dužne da nešto preduzmu u njegovu korist, a ne samo u korist stranaka koje su svoje ljude postavile u njihove savete kako bi svaki naš zahtev prelomili i prilagodili stranci koja ih je primorala da sa nama dele ovaj prostor lokalne samouprave. I gle, to je prostor bez vlasti – mesne zajednice nisu organi vlasti, ali su i one pod kontrolom i u službi onih koji vladaju, čija organizacija, kada se dođe do njenog vrha, više nije ni partijska ni državna, već klanovska. Nepoštovanje zakona, prestupništvo, svojstveno je zakonodavcu koji je iznad zakona jer ga on utemeljuje, što od svake vlasti čini potencijalno kriminalnu organizaciju. Daleko smo od političke filozofije u relanom životu: zakonodavac koji sebe autonomno podređuje zakonima koje sam donosi u realnom životu ne postoji. Suverenitet je filozofska kategorija koja u stvarnoj politici, onoj koju vodimo i koja se nad nama sprovodi kada je ne vodimo, služi (samo)obmani. Sastav republičke skupštine o tome govori i više od reči, pa nije čudo što smo zanemeli kada smo videli ko je u njega ušao. Zanovetanja nezavisnih novinara i opozicije će možda dodijati Evropljanima i Amerikancima, ali oni moraju znati da je potrebno dojaditi i Putinu i Kini, ukoliko misle da je jedino slobodno i demokratski izabran parlament legitiman i autonoman.

Situacija u mesnoj samoupravi, kao i u našem stvarnom životu, mnogo je gora. Stanje u lokalu, a pogotovo ono na mesnom nivou i u lokalnoj zajednici, ne interesuje nikoga osim vlasti, a i nju samo toliko koliko je potrebno držati ljude na distanci od poslova koje vodi i uprave koju zloupotrebljava. Međunarodnoj zajednici, medijima i opozicji to je beznačajna stvar. Mali je prostor za citate izjava političara koji su, svi od reda, s prezirom i nipodaštavanjem govorili o politici u mesnim zajednicama i u skupštinama stanara. Tu i tamo po koja afera ili inicijativa kao povod da se o stanju u lokalnoj zajednici javnost obavesti, ali o organizacijskom i političkom kapacitetu ove institucionalne i društvene ravni nema ni reči. U to ne veruje niko, pošto danas svi misle da ako neko ili nešto nema vlast, nema ni moć. „Građani imaju moć“ je parola koja je u toku predizborne kampanje morala zvučati dvosmisleno: da li je bio u pitanju poziv na izbore – jer na bojkot sigurno nije – ili na akciju na svim nivoima na kojima je angažman moguć? Mi međutim mislimo da i mesne zajednice imaju moć. Čak političku, jer jesu organizacije i raspolažu zakonom propisanim sredstvima neposrednog učešća građana u upravi i odlučivanju. Iako to nije odluka koja je obavezujuća zakonski, itekako obavezuje politički. Zato vlast i onemogućuje pristup mesnim  zajednicama koji bi bio na inicijativu samih građana.

U Novom Sadu je Srpska napredna stranka, čiji ljudi sede u svim savetima mesnih zajednica ovog grada, odbila da sazove šest zborova građana koje su građani sami inicirali po proceduri koja je definisana statutima mesnih zajednica i statutom grada. Ni nakon predstavki i obraćanja nadležnim organima i instuticijama ti zborovi nisu sazvani. Nastupila je pandemija i vanredna situacija, ali ona je takva i pre koronavirusa i ostaće takva i nakon svih budućih epidemija i vanrednih događaja ukoliko jedan od njih ne bude i naše buđenje. Kršenje zakona je flagrantno, kako se to sintagmatski izražava ne bi li zvučalo pravno i učeno, ali bih ja radije rekao da je ono brutalno. Brutalno je jer je grubo i nemo. Odvija se bez reči i milosti, koja se ukazuje svakim odgovorom na nečije obraćanje. Takvim prestuopom vlasti ne urušavaju se samo institucije – u čemu se toliko daleko otišlo da više ne treba govoriti o zarobljenoj, već o državi u krizi – već i moral ljudi, pošto je takvo ponašanje Srpske napredne stranke udarac na dostojanstvo ljudi. Kapilarni glasovi, kojima vladaju, dokaz su kapilarnog nasilja kojim se vlast sprovodi i preko granica koje definiše država i njeni zakoni. Privatni životi ljudi, njihova svakodnevica i lokalna zajednica prožeti su nasiljem koje je postalo opšteprihvatljiv obrazac ponašanja i međuljudskog odnošenja. A do tih nivoa vlasti ne spušta se pogled ni jednog posmatrača ili međunarodnog arbitra na kog se dugo čeka da reaguje čak i na nivoima na kojima je neizbežno sresti ga. Politička radionica demokratije izmiče pogledu javnosti dok god ne obratimo pažnju na mesne zajednice i pristup građana elementarnim organizacijskim oblicima koji su zakonom ustanovljeni i kao pravo garantovani svim građanima, a ne samo članovima stranaka –  pre svih one vladajuće.

Mislite o tome, a mi ćemo vas već sledeći put na to ponovo podsetiti.

Podeli:






Prenosimo analitički tekst Dalibora Stupara za portal VOICE – Vojvođanski istraživačko-analitički centar. Kako je novosadska vlast prećutala raspisivanje izbora za mesne zajednice, “po proceduri”. Izbori za […]



Tri dana pre isteka roka za predaju potpisa za kandidate na izborima za Savete 4 mesne zajednice u Novom Sadu, gradska skupština je donela odluku kojom […]



Krajem oktobra 2020. godine, građanima Novog Sada je upućen otvoreni i javni poziv da se međusobno kandiduju i da učestvuju na izborima sa savete mesnih zajednica […]



Grad Novi Sad je za nedelju 22. novembra 2020. godine raspisao izbore za četiri od ukupno četrdeset i sedam mesnih zajednica koliko ih ima u Novom […]