BILTEN STANAR #8: SEDAM MU STOTINA HILJADA, PA KO SU TI LJUDI? - Inicijativa za lokalnu samoupravu


BILTEN STANAR #8: SEDAM MU STOTINA HILJADA, PA KO SU TI LJUDI?

Ako je 700 000 ljudi moralo „izaći iz mišje rupe kako bi odgovorilo na nezadovoljstvo građana koji lupaju u šerpe, o kojim ljudima je reč? Marija Obradović je ovim rečima pokušala da objasni razloge zbog kojih se moralo popeti na krovove zgrada i zapaliti navijačke baklje. Vladimir Đukanović je na sličan način objasnio svoju potrebu da napravi buku koja bi nadglasala nezadovoljne i u nezadovoljstvu neodgovorne građane koji su se odmah po aplauzu podrške medicinarima usudili da izraze svoje mišljenje i o vanrednoj situaciji koja je proglašena stanjem.

Bakljama su skoro zapalili krovove zgrada, a to što nije bilo i požara ne umanjuje veličanstvenost ovog događaja. Svako veče u pola devet, bande huligana, botovi, članovi SNS, pa i njeni funkcioneri, pokazali su građanima da ovo društvo nije samo podeljeno, već i organizovano podelom. Postoje oni i postojimo mi. Navijačka logika je ceremonijalni izraz rata koji nas organizuje u državu, a ova je više nalik logoru u kojem smo svi u nemilosti. Autoreferencijalnost ove grupe, organizovane grupe, već godinama nas zbunjuje jer se trudimo da je razumemo. Međutim, ovi ljudi ne komuniciraju sa nama. Oni između sebe dele informacije, dogovaraju se i jedni drugima upravljaju. Mi smo ono što je preostalo od vremena na čijem se brisanju sistematski radi, svesno i nesvesno.

Iako je reč o samo desetom delu ukupnog stanovništva, srpskim društvom dominira vlast ugrožene većine. Sedamsto hiljada članova jedne partije govori o većini u odnosu na druge političke organizacije, kao što srpski etnicitet govori o većini u odnosu na sve druge identitete, ali koji ovu većinu, jednako kao i politički neistomišljenici, ugrožavaju i prete joj. Nju ugrožavaju manjine i, izgleda, samo jedan lopov. Dragan Đilas se udružio sa Koronom i širi oboljenje kojem se vlast morala suprotstaviti i po cenu izazivanja opšte opasnosti. Međutim, politička kriza, kriza institucija, kriza države – ništa od toga nije izazvano Kovidom-19. Sve to pratimo već nekoliko decenija, ali od kada je partija na vlasti takva da u sebe uključuje sve zaposlene u javnom sektoru i preduzećima koja su pod kontrolom vlasti, situacija je postala nepodnošljiva. Vlast je postala čitavo društvo.

Da se razumemo, vlast je ona koja deli ljude i podmeće požar. Svaka, pa onda i naprednjačka. Srpska napredna stranka još od radikalskog oblika postojanja stiče iskustvo u organizovanju i manipulaciji navijačima, u kojoj nisu izmanipulisani samo oni, već i građani. A huligani nisu isključivo maloletnici. U ovoliko važnom trenutku i starijim licima se morao poveriti borbeni zadatak, koji uopšte ne mora da se završi bukom i bakljama.

Ako je u javnom sektoru – od uprave do preduzeća u javnoj svojini – zaposleno otprilike toliko ljudi, ne čine li oni ovih sedam stotina hiljada? Da li je onda logično zaključiti da su svi koji rade u državi ili su u tesnoj vezi sa državom, članovi Srpske napredne stranke? I ako smo svi mi, na čije se nezadovoljstvo i lupanje o šerpe moralo odgovoriti bukom i bakljama nezahvalnici, koji ne cene rad lekara i brigu države da sačuva život nacije i populacije, da li je ovih sedam-Ti-stotina-hiljada čitava nacija, pa i narod koji je napala Korona od koje se on sada brani? I to smo mogli čuti: svako ko drugačije misli udružio se sa nevidljivim neprijateljem protiv naroda i to više ne kao izrod, već kao slepa neman koja sada kao pošast preti da uništi srpski rod.

Tu smo. Srpski narod je postao država, a pripadaju mu svi koji u državi ili uz pomoć države mogu raditi i za život zaraditi. Društvo je nestalo i postoji samo vlast i narod koji je u njoj. Suverentitet naroda je doživeo svoj vrhunac i kraj: narodu pripada samo onaj ko ima vlast. Država je postala Srbija i ko je uz vlast – Srbin je. Svi drugi slobodno mogu na put, zajedno sa svima što prolaze ovim prostorom i čiju navalu na hrišćansku Evropu će ovdašnji vazal, po uzoru na mađarskog, već nekako dozirati.

*

Konstitucija identiteta, pravna i ustavna, započela je uspostavljanjem vlasti na raspadu – krvavom raspadu socijalističke Jugoslavije. Od tada ne može postojati narod na prostoru bivše Jugoslavije koji nema svoju državu, odnosno koji nema vlast. Identitet je uspostavljen politički, državno-politički, a svako ko se drugačije gradi je uljez. Manjina ili u prolazu. Identiteti od tada nisu stvar politike ljudi, već državne vlasti. Identitet bez pristupa državnoj vlasti više ne postoji, a „novi rat“, kojim se on identifikuje, započinje baš od nas i na našem prostoru. Meri Kaldor je na ovom terenu postavila tezu po kojoj se identitet definiše ključnim atributom: mogućnošću da se ubije ili bude ubijen. Od Bosne devedesetih, nama je na sopstvenoj koži jasno da suverenost znači moć da se ubije i bude ostavljeno da živi. Političko nasilje od tada uspostavlja vlast nad civilnim stanovništvom i sprovodi ga uniformisana naoružana banda. Uniformnost postaje obeležje identiteta, i u njemu nema smisla tragati za esencijom, a pogotovo ne za krvlju koja teče nečijim venama. Ako je i reč o krvi, ona teče potocima i ulicama.

U pitanju je dakle grad. Klaus Tevelajt nam to i kaže, a i mi smo slično umeli reći kada smo elitistički kulturalizovali razlike koje nas dele i suprotstavljaju. Ali sada znamo da je reč o sukobljavanju, oružanom i krvavom sukobljavanju. Više ne mislimo da je reč o kulturno zaostalima, primitivcima i brđanima koji mrze grad jer zavide njegovim stanovnicima; nije u pitanju ni klasni sukob, kao što bismo voleli, u nadi da je moguće klasno osvešćenje i preusmerenje nasilja u revolucionarni preobražaj globalnog društva, odnosno, načina proizvodnje. U pitanju je organizovana akcija ljudi koji naoružavaju i plaćaju ljude da ubijaju, ucenjuju i zastrašuju one koji bi u miru da prožive život koji nije nužno goli ako je i neuzivšen. I goli život je u vreme pandemije bio tema. Ali opet izobličena i politički perverzna. Vlast je u ime golog opstanka uvela vanredno stanje i suspendovala svaki govor koji nije njen. Kao što rekosmo, taj govor nije puka kampanja. Nasilje koje se njime sprovodi i vlast koja se njime uspostavlja delilo je smisao svake reči i slike koju su ljudi mogli da čuju i vide. Svaka druga i drugačija je bila prestup. Prekršaj je u vanrednom stanju zamenila krivica i to je dalo moralni i relgijski legitimitet vlasti koja govori svim jezicima i procesima označavanja i beleženja. A takozvana funkcionerska kampanja samo je jedan od njih.

Zoran Gajić

Podeli:






Prenosimo analitički tekst Dalibora Stupara za portal VOICE – Vojvođanski istraživačko-analitički centar. Kako je novosadska vlast prećutala raspisivanje izbora za mesne zajednice, “po proceduri”. Izbori za […]



Tri dana pre isteka roka za predaju potpisa za kandidate na izborima za Savete 4 mesne zajednice u Novom Sadu, gradska skupština je donela odluku kojom […]



Krajem oktobra 2020. godine, građanima Novog Sada je upućen otvoreni i javni poziv da se međusobno kandiduju i da učestvuju na izborima sa savete mesnih zajednica […]



Grad Novi Sad je za nedelju 22. novembra 2020. godine raspisao izbore za četiri od ukupno četrdeset i sedam mesnih zajednica koliko ih ima u Novom […]