BILTEN STANAR #13&14: Mržnja organizacije - Inicijativa za lokalnu samoupravu


BILTEN STANAR #13&14: Mržnja organizacije

O organizacijskom aspektu izbora za mesne zajednice

Kako je pokrenuta kampanja za izbore za mesne zajednice

Kampanja za izbore za članove saveta mesnih zajednica u Novom Sadu započela je još u novembru 2020. godine, kada je gradska skupština raspisala i, zbog loše epidemiološke situacije, odložila izbore za četiri novosadske mesne zajednice. Kao organizacija civilnog društva koja se godinama unazad bavi ukazivanjem na značaj lokalne i mesne samouprave, odlučili smo da ovaj put ne zanemarimo izborni aspekt neposrednog učešća građana u mesnoj samoupravi i to je razlog zbog kojeg smo pokrenuli našu kampanju. Ta odluka za nas nije bila jednostavna, jer mi mislimo da izbornu logiku danas ne možemo smatrati otvorenom za politički angažman ljudi. Glasanje na izborima ne vidimo kao oblik izražavanja političkog stava i mišljenja, štaviše, glas na izborima ne smatramo političkim angažmanom, a u partijama, prema našem mišljenju, nema mesta za politiku na strani ljudi. Vrednost glasa na izborima je kompromitovana koruptivnim radnjama vlasti, a garantovano pravo na tajno i slobodno glasanje urušeno je kapilarnim nasiljem koje Srpska napredna stranka (SNS) sprovodi nad građanima Srbije.

Međutim, činjenica da se ljudi ipak opredeljuju za glasanje na izborima situaciju čini naročito teškom i složenom. Na globalnom nivou se od sredine prošlog veka beleži pad izlaznosti na izbore, a poslednjih nekoliko decenija i izrazito nepoverenje u institucije, vladu i tradicionalne političke partije, ali politički pristup subjektivnom kapacitetu ljudi pruža uvid koji statistici izmiče i po „prirodi stvari” nije potreban. Čak ni ispitivanja stavova ljudi (putem dubinskih anketa i intervjua koje smo organizovali), ne dovode u pitanje „tendencijski pad” koji se prati objektivnim (statističkim) pokazateljima političkog raspoloženja naroda. Oni zaista kažu da su izbori kompromitovani i da glasanje ne donosi bilo kakvu promenu, ali kada se izbori približe, veliki broj građana ipak odlučuje da na njih izađe i, kako kažu, bira „manje zlo”, a u novije vreme na izbore izlaze kako njihov glas ne bi bio ukraden ili zloupotrebljen. Dakle, nepoverenje u izborni demokratski sistem iskazuju i oni koji na izbore izlaze, što nas navodi na zaključak da je smanjenje izlaznosti samo vrh ledenog brega opšteg nepoverenja u politički sistem i njegove institucije.

Ali naše suočavanje sa izborima je imalo svoje razloge i zahtevalo je mišljenje, raspravu i donošenje odluke. Bilo je neophodno pronaći sopstvenu argumentaciju vezanu za ove izbore, jer oni su podrazumevali naš izlazak na njih i kao kandidata. U pitanju je bila odluka da na izbore izađemo kao nezavisni kandidati za članove saveta mesnih zajednica, jer smo do tog predloga došli radeći sa ljudima na problemu mesne samouprave. Argumentaciju smo gradili na formalnoj, zakonskoj i ustavnoj činjenici da sama mesna samouprava i mesne zajednice, kao njeni organi, nisu organi vlasti, već organizacije građana, što je jasno naglašeno u njihovim statutima i mnogim drugim dokumentima koji definišu rad lokalnih institucija. Zaključili smo da bi izbori za članstvo u organizacijama građana mogli biti sasvim drugačiji od parlamentarnih; dakle, izbori na kojima bi se angažovali građani, a ne članovi političkih partija, i koji bi konačno mogli da učestvuju u radu lokalnih institucija koje im po zakonu pripadaju, a koje su, od kada je Srpska napredna stranka na vlasti, za njih zatvorene. Nijedan zbor građana koji su građani inicirali nije sazvan zato što su oni mesta organizacije i mišljenja ljudi koji imaju političku i upravnu težinu koja se, još uvek, po zakonima i Ustavom ove zemlje mora poštovati. Zaključili smo da postoje izbori i izbori, te je naš ulog bio da se izbori za savete mesnih zajednica jasno odvoje od lokalnih i parlamentarnih. Drugi i daleko značajniji ulog je bio rad na formiranju šire organizacije angažovanih građana i aktivista koji bi svojim ulaskom u mesne zajednice otvorili njihova vrata za svoje komšije, bez obzira na njihovu partijsku pripadnost i opredeljenje.

Kampanja je podrazumevala obaveštavanje najšire javnosti o ovim izborima, pošto decenijama unazad oni ostaju izvan njenog interesa, i to iz najmanje dva razloga: najpre zato što ih vlast drži u tajnosti, a zatim i zbog toga što sami građani misle da su mesne zajednice institucije bez ikakvog uticaja. Da postoji namera vlasti da se oni sakriju, tačnije da se ne dopusti građanima da na njima učestvuju, dokaz je uklanjanje poziva koji smo objavili na stranicama mesnih zajednica na društvenim mrežama na početku kampanje (novembar 2020. godine). I ovo nije bila prva prilika da zaključimo da je interes vlasti da osujeti svaki oblik neposrednog i autonomnog učešća građana u upravljanju i odlučivanju. Sa druge strane, građani su na svakom koraku izražavali sumnju u značaj mesnih zajednica smatrajući da one nemaju vlast, a za to im je kao ilustracija poslužila činjenica da mesne zajednice ne raspolažu svojim budžetima.

Zbog svega ovoga bilo je potrebno obratiti se javnosti. Velika tema koju vlast propagira, a to je „otvorena uprava”, pada u vodu jer ni jedan dokument vezan za regulaciju rada mesne samouprave u Novom Sadu nije dostupan. Odluka o mesnim zajednicama i njihovi statuti objavljeni su samo u Službenim listovima tokom dugog dvadesetogodišnjeg perioda, ali ne i informacije o drugim propozicijama relevantnim za ove izbore, pa ni informacija o teritoriji koju jedna mesna zajednica obuhvata. Stoga ljudi nisu mogli da znaju kojoj mesnoj zajednici pripadaju, što znači, ni u kojoj mogu da se kandiduju niti da glasaju. Zato je deo kampanje bio da kao organizacija civilnog društva učinimo ova dokumenta zaista javnim i konačno svima dostupnim, i to smo morali učiniti putem Zahteva za pristup informacijama od javnog značaja upućenim na adrese svih 47 mesnih zajednica u Novom Sadu. Takođe, neki od nezavisnih kandidata, ljudi koji su se kao aktivisti odlučili da izađu na ove izbore, odlazili su u svoje mesne zajednice po ove dokumente, kako bi ih podelili sa svima zainteresovanima putem internet platforme (www.mesnezajednice.rs) i javne grupe „Inicijativa za mesne zajednice” na društvenim mrežama, koje smo takođe napravili i putem nje učinili javnom kompletnu dokumentaciju vezanu za rad mesnih zajednica.

Iako znamo da informisanost ne mora biti u direktnoj vezi sa organizovanjem ljudi, odnosno da dostupnost informacija ne mora biti okidač akcije i organizacije, javno objavljivanje ovih dokumenata je bilo važno jer je bilo deo akcije koju smo organizovano preduzeli.

Građani kao nezavisni kandidati ili šta sve (ne) možeš u Novom Sadu bez organizacije

Osnovni cilj našeg angažmana je bio da pozovemo sve građane i građanske aktiviste svih novosadskih inicijativa da se kandiduju i angažuju na ovim izborima kao nezavisni i nestranački kandidati. Kao što smo već rekli, zbog načina na koji je još uvek regulisana izborna procedura na izborima za članove saveta mesnih zajednica u Novom Sadu, to je bilo i moguće. Ono što izdvaja ove izbore i razlikuje ih od parlamentarnih – ne postoje izborne liste1 niti bi na njima trebalo da učestvuju partije – ukazalo nam se kao mogućnost akcije koja duboko zadire u uslove demokratije u našoj zemlji i mislili smo da će uspeh ove inicijative doprineti aktuelnoj borbi za poštene i demokratske izbore za organe vlasti, iako naš cilj nije ulazak u vlast, već učešće ljudi u političkom životu i otpor svakoj zloupotrebi vlasti. Ideja je bila da se komšija kandiduje i autonomno organizuje sa drugim komšijama i sugrađanima sa teritorije svoje mesne zajednice i da ih pozove da za njega glasaju.

Iz ovog predloga se razvio argument svih nezavisnih kandidata, izuzev onih koji su odlučili da ostanu u okviru teritorijalnih i vremenskih granica propisanih zakonom (objasnićemo to u nastavku). Našem, pak, prethodio je dvogodišnji rad sa grupom aktivista i građana koja je nosila naziv Grupa građana i razvio se iz prethodnog, a koji je takođe odbijen. Naime, tadašnji predlog je bio povezati sve neformalne građanske inicijative u platformu kojom bi se omogućilo zajedničko i međusobno osnaženo delovanje, uprkos normi i opštim aktima kojima je neposredno učešće građana u mesnoj samoupravi isključivo teritorijalno. Dakle, predlog se odnosio na formiranje organizacije inicijativa i građana na nivou grada, ali i sa idejom da animiramo druge lokalne samouprave, odnosno ljude, aktiviste, organizacije i inicijative koje deluju u drugim sredinama u Srbiji, jer u pitanju je opšte pravo građana na mesnu samoupravu koje je ugroženo na čitavoj teritoriji države. Međutim, na isti način na koji su se odvijali izbori za mesne zajednice u jednom svom delu, nemo i neobrazloženo napuštanje grupe i predloga koji nas može okupiti, onemogućilo ga je i urušilo. Zajednička platforma nije bila moguća i mi mislimo da je u pitanju, ako ne sistematski, sasvim sigurno svestan rad na onemogućenju nastanka autentične organizacije na distanci prema vlasti. Predlog da izađemo kao kandidati na izbore smo ipak izneli pred neformalnu Grupu građana, dakle ne više i platformu, i većina preostalih u njoj ga je prihvatila. Novi kandidati su se pridružili, neki su se opet, u drugom koraku, distancirali od organizacije i odlučili da na izbore izađu samostalno, dakle bez povezanosti sa organizovanom grupom. Naše je uverenje je da je u pitanju rad vlasti koji se ne odvija uvek direktno i preko direktiva. Simboličko nasilje koje je prisutno na aktivstičkoj „sceni“ i pokoravanje „cancel kulturom” deluje jednako učinkovito kao i egzistencijalne ucene na kojima počiva srpski režim. Sve to čini da razlozi za promišljanje i otvoren govor o čitavom procesu i dinamici razvoja jedne organizacije nisu banalni, već politički relevantni.

Raniji pokušaji objašnjenja ovakvih postupaka bazirali su se na tvrdnji da je u pitanju borba za „vlasništvo nad aktivizmom”2 ili da su, pak, u pitanju „snažne sujete aktivista”, ali mišljenja smo da ove kategorije ne mogu zadovoljiti ono što je u pitanju, a to je sada već utvrđen način rada vlasti na urušavanju svake autentične organizacije ljudi koja može da nastane van njene kontrole i uticaja preko gradskog establišmenta. Teško mesto jeste kako objasniti da vlast može da postoji i među nama, da može da se transponuje i na naše odnose, bez obzira čak i na partijsko članstvo, i da se to odvija putem isključivanja, odbijanja predloga, napuštanja organizacije bez davanja valjanog razloga, itd. To se dešava bez artikulacije, otvorenog govora i međusobnog deljenja stavova o tome kako se (distancom) pozicioniramo naspram vlasti države koja je u otvorenom antagonizmu prema nama i našim političkim pravima.

Kako se rok za predaju kandidatura približavao, pri čemu je vlast raspisala izbore čak mesec dana ranije, naš poziv i predlog, koji je upućen svim građanima, postao je viralan. Javljao se sve veći i veći broj građana, da bi pred same izbore ukupan broj nezavisnih kandidata bio oko 80 u 19 mesnih zajednica. Iako su se izbori dešavali u 42 od ukupno 47 mesnih zajednica u Novom Sadu, činjenica da se toliki broj građana odlučio da kao nezavisni kandidati učestvuju na njima je bez presedana. Moglo bi se reći da je ona sama po sebi uspeh, ukoliko se ne bismo pitali o samom procesu organizovanja koje je ipak obeležio stihijski karakter, vrlo sličan onom kada se u poslednjem trenutku donese individualna odluka oko glasanja na lokalnim i parlamentarnim izborima. Iz političke perspektive, vreme i mesto zajedničke artikulacije i organizacije prekrilo je vreme i mesto vlasti i države. U tom smislu, ilustrativno je mišljenje nekih od onih koji su se priključili procesu, a to je da je organizacija izlaska na izbore obavljena putem fejsbuk grupe („Inicijativa za mesne zajednice”), dakle putem društvenih mreža, a ne višemesečnim (a projektno i višegodišnjim) radom organizacije civilnog društva (GKP) i grupe aktivista (Grupa građana) još od novembra 2020. Da je reč o svesnom i odlučnom, dakle političkom odvajanju, pri kraju samog procesa kandidovanja, dokaz je „kampanja u kampanji”3, tačnije, kampanja samo za nezavisne kandidate u mesnim zajednicama na Limanima, kojom je ovaj deo grada izdvojen od ostalih a limanski kandidati od ostalih kandidata, čime je saradnja između Detelinare, Telepa i Limana postala nemoguća. Jasno je da je time onemogućeno organizovano povezivanje ljudi na nivou čitavog grada i zajednička akcija koja bi solidarnošću mogla da nadiđe ne samo teritorijalna ograničenja vlasti, već i da se odbrani od njene ofanzive protiv politički organizovanih i motivisanih građana.

Da li su i koliko bili nezavisni i nestranački kandidati na ovim izborima, pitanje je o kome se raspravljalo na pomenutoj grupi na društvenoj mreži: postoje li među njima ubačeni elementi, odnosno članovi većinske partije u vlasti (SNS), ali i članovi drugih partija koje čine vlast (samo nekoliko bivših je to otvoreno reklo)? Najveća enigma su postali članovi, glasači i simpatizeri partije koja učestvuje u novosadskoj naprednjačkoj vlasti, Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), koja i pored toga zadržava oreol opozicione, kao i znamenje antifašizma, odnosno borbe protiv reakcionarne (no ne i naprednjačke) desnice i nacionalizma. Ali, bez obzira na to da li je njeno članstvo izašlo na ove izbore4, jer o tome se nisu javno izjašnjavali, neoboriva činjenica ostaje da su se limanski kandidati, u svakoj mogućoj situaciji izdvajali od akcije koja se ticala svih građana i od kampanje koja je trajala mesecima unazad, u tolikoj meri da su javno govorili da su se kandidovali na poziv vlasti koja je raspisala izbore za mesne zajednice, a ne na poziv5 već organizovanih građana koji su sve, pa onda i njih, pokušali da uključe u zajedničku akciju. Iz naše perspektive, bez obzira na partijsku pripadnost i afinitete, koji su, kako smo rekli, bili predmet rasprava, dokaz o nečijem partijskom članstvu nije nužan ukoliko se pogleda odnos građana prema vlasti. Iz takvih izjava mi politički zaključujemo da taj odnos nije distanca prema njoj, što je uslov za politiku na strani ljudi, već se podela o kojoj govorimo odigrala u organizaciji i prostoru same vlasti.

Uvereni smo da je i pored organizovane i povezane grupe kandidata na kojoj smo radili, a zatim i one koja se izdvojila, bilo građana koji su samostalno istupali kao nezavisni kandidati, kao što verujemo da su članovi partije, kako one na vlasti (SNS-a naročito) tako i onih u opoziciji, u okviru stranačke mobilizacije izlazili da glasaju za jedne ili druge kandidate. Partijska nezavisnost kandidata se i dalje može smatrati upitnom, i naš jedini odgovor na propitivanje autentičnosti nezavisnosti bio je da je nezavisan svako ko javno tvrdi da to jeste i stoji iza svoje reči, a pre svega je to onaj ko je samostalno prikupljao potpise za svoju kandidaturu. Podrazumevalo se i da će to brojem prikupljenih glasova i budućim angažmanom u mesnoj zajednici morati i da dokaže. Konačnu reč o ovom pitanju pokušao je da da gradonačelnik Novog Sada i predsednik gradskog odbora SNS-a, koji je rekao da su kandidati koji su osvojili većinu u tri mesne zajednice na Limanu zaista autentični nezavisni kandidati, odnosno, da oni nisu „kandidati Đilasa ni Jeremića ni nikakve opozicione stranke”, već nestranačke ličnosti kojima pruža ruku saradnje. Poverujemo li oceni najvišeg predstavnika vlasti u gradu, u iskušenju smo da pristanemo na definiciju koju daje vlast, a ne na onu koju sami utvrdimo i međusobno dogovorimo. Njegove reči, međutim, niko do sada nije doveo u pitanje.

I pored svega navedenog, izvestan broj nezavisnih kandidata je činio grupu i radio zajedno, a organizacijom koju smo uspeli da održimo pokazali smo da je ozbiljan ulog prevazilaženje teritorijalizacija koju nameće vlast regulacijom same mesne samouprave. Tako je bilo moguće da nezavisni kandidati sa Telepa i Detelinare (i po jedan kandidat iz još četiri mesne zajednice iz drugih delova grada)6, rade zajedno, pruže jedni drugima podršku i pokažu solidarnost, bez obzira što je svako od njih naposletku morao da se kandiduje u svojoj mesnoj zajednici kao teritorijalnoj jedinici koja je propisana aktima o lokalnoj samoupravi. Da bismo čitaocu približili stvar, mogli bismo reći da je ulog bila nad-organizacija, dakle organizacija ljudi iznad ili izvan ograničenja koje nameće vlast i njena teritorijalizacija. Ili bismo, pak, mogli reći da se radilo o ekstrateritorijalnoj organizaciji ili mreži kandidata, onoj koja je nadilazila teritorijalnu organizaciju grada kako bi postala organizacija građana na distanci od vlasti i potmulog uticaja partijskih interesa i establišmenta kojim oni suvereno dominiraju.

NGO kao etiketa ili etiketiran – u čemu leže limiti organizovanja?

Utisak koji se stekao, zahvaljujući medijskim artikulacijama neposredno nakon izbora, jeste da su se građani lako i brzo samoorganizovali i da su zato uspeli da uđu u neke mesne zajednice (ukupno šest), a u nekoliko njih (ukupno tri) i da osvoje većinu. Akcentiralo se da su se građani organizovali samo nekoliko dana pre roka za predaju kandidature i to minimalnim sredstvima7 koja su obezbedili iz sopstvenih prihoda, o čemu su i sami govorili. Ovakav stav ima za posledicu nekoliko stvari: da je u osnovi samoorganizovanja građana ono što se naziva „spontanim”, a potom i „čistim aktivizmom” koji nema nikakve veze sa organizovanim i projektnim radom organizacija civilnog društva, baš kao što se i u ovoj prilici i godinama unazad govori da on nema veze sa opozicionim političkim strankama. Ovaj stav građana i mnogih njihovih inicijativa je poznat od ranije i mišljenja smo da se njime nastoji „konstruktivno” odgovoriti na konstantan napad i dehumanizaciju opozicije koju vrši vlast (građani iskazuju veliku netrpeljivost prema opoziciji, nekada i snažniju nego onu prema vlasti), bez obzira što se time građani odriču ne samo politike, već i političkih prava, i tako pristaju uz vlast. Danas se na ekološkim skupovima zato i može čuti da ljude ne interesuje politika, već direktan odnos građana i vlasti, što ozbiljno dovodi u pitanje i kategoriju građanina, budući da ovog nema bez politike i političkih prava.

Ali za našu analizu važni su iskazi ljudi. U ovom slučaju, depolitizacija procesa izražena je izjavom jedne od limanskih kandidatkinja da oni ne žele da se nađu pod „našom etiketom”. Bez obzira na posledice, jer, ne želeći da budu povezani sa organizacijom civilnog društva (nevladina organizacija ili NGO – non-governmental organisation) koja je pokrenula kampanju za izbore za mesne zajednice, odbili su da se povežu i sa aktivistima i građanima sa kojima je ovaj NGO radio na zajedničkoj organizaciji mreže kandidata. U jeku kampanje dogodila se partikularizacija opšteg političkog cilja. Izostala je i solidarnost, a distanca nije napravljena prema vlasti, već prema nama. Navodno (jer tako je rečeno) zbog našeg projektnog rada (koji je finansiran sredstvima stranih fondacija), kao što navodnim smatramo i međuljudske odnose i naše karaktere kao razlog odvajanja. No ono što je politička posledica ovakvog insceniranja je pogrešno i štetno uverenje da su se građani potpuno spontano organizovali, bez novca, organizacije i svakako bez NGO-a, iz kog se nameće zaključak da je upravo to bilo neophodno da se bi pošteno i opravdano pobedilo. To smatramo naročito problematičnim stavom jer se njime žrtvuje organizovano civilno društvo i povećava ionako snažan odijum koji prema njemu postoji u srpskom društvu. Distanciranjem od jedne organizacije civilnog društva i njenim isključenjem iz narativa o izborima, civilno društvo biva „etiketirano”, odnosno targetirano kao izvor problema čak i za autentično samoorganizovanje građana. Iz tog razloga moramo napustiti reč „samoorganizovanje” i ostaviti ga aktivizmu neformalnih građanskih inicijativa, da bi pokušali da odbranimo reč „organizacija”.

Konačno, zbog čega je bilo potrebno insistirati na pobedi, a ne na informisanju javnosti u celokupan proces organizovanja povodom ovih izbora? Motivacije mogu biti različite, a jedan od stavova je da su nam potrebne „male pobede” jer one ohrabruju građane i pokazuju da je moguće njihovim angažmanom nešto i uraditi. Kada postavimo pragmatično, a zapravo političko pitanje: „šta je to što je moguće uraditi?” (ili, pošto je proces završen: „šta je ovim urađeno?”), nastaje konfuzija. Dok većina intelektualaca i nezavisnih novinara koji su pisali o pobedi na ovim izborima smatraju da je to početak kraja Vučićevog i SNS režima i da je ovo prvi izborni udarac koji mu je nanet, sami građani-nezavisni kandidati koji su ušli u mesne zajednice i osvojili većinu u nekoliko saveta smatraju da njihov angažman nema nikakve veze sa tim, u smislu da nema nikakve veze sa politikom. Oni se zalažu, između ostalog, za bolje komunalno uređenje svojih lokalnih zajednica i za otvorene mesne zajednice za građane, njihove kulturne događaje, a pominje se i održavanje zborova građana. Sve je to sasvim legitimno, ali odakle ovolika diskrepanca u namerama i agendama između pomenutih aktera u ovom procesu, koji su se po njegovom završetku saglasili da su na istom putu? Da li je ovo jedno od mesta koje pokazuje da načelno saglasje postoji, ali ne i zajednička organizacija? Sasvim sigurno, jer čak i ako postoji, o njoj ne znamo ništa jer nije bilo javnog govora o tome. Ona ostaje ekskluzivna i skrivena, a u najboljem slučaju – latentna.

Međutim, ono što je važno napomenuti jeste da, pored dugogodišnjeg rada na problemu mesne i lokalne samouprave i pokrenute kampanje koja je pomognuta projektnim radom, ovaj NGO (GKP) nije bio samo ono što se naziva facilitatorom potreba građana. Većina članova ovog udruženja se i kandidovala na izborima za mesne zajednice. Time smo iskazali podršku i solidarnost sa svim građanima koje smo pozivali da se na isti korak ohrabre, a posebno sa građanima sa kojima smo godinama unazad sarađivali i sa kojima smo uspostavili poverenje koje smatramo neophodnim za svaku političku akciju. Drugu važnu poziciju koja odudara od uobičajene, a to je da je NGO medijator ili supervizor potreba građana, takođe treba naglasiti, jer u ovom slučaju građani nisu imali autentičnu potrebu za mesnim zajednicama oko čijeg značaja sa njima vodimo višegodišnju raspravu. Ono što je zapravo po sredi jeste da smo artikulisani predlog izneli pred sve građane Novog Sada kao naš i za nasjer nama, organizaciji civilnog društva su potrebne mesne zajednice – i sopstvenim primerom ih ohrabrili da na taj predlog odgovore i da nam se pridruže u akciji kroz zajedničku organizaciju. I zaista je bilo građana-kandidata koji su afirmativno odgovorili i koji su u međusobnom povezivanju videli prednost. Baš zbog toga najteže mesto predstavlja ishod izbora po kojem su zbog umreženosti i solidarnosti upravo oni „kažnjeni”, odnosno poraženi udarom vlasti. Daleko lakše je podneti to što su oni koji su na predlog negativno odgovorili, odnosno, distancirali se od uspostavljene organizacije – pobedili. Takav rezultat ima i svoju saznajnu vrednost: pored „mržnje demokratije”, uveravamo se da postoji i nešto što bismo nazvali „mržnja organizacije”?

Epilog – vlast & građani

Poznato je da su na izborima za savete mesnih zajednica oduvek učestvovale političke partije i da je u igri uvek bila unutar-partijska mobilizacija članstva, a zatim i ona kapilarna, iako je takođe jasno da ovi izbori nisu lokalni niti parlamentarni, već građanski. Na njima se kandiduje građanin, komšija, svojim imenom i prezimenom, bez obzira da li je član partije ili ne, što znači da to članstvo mora biti privatna i za ovaj slučaj irelevantna stvar. Kako se po prvi put na ovim izborima dogodila masovnija mobilizacija građana kao nezavisnih kandidata, tako su vlast i SNS morali da odgovore ekstremno masovnom mobilizacijom svojih članova. A očigledno i prilično kalkulisanom i prljavom kampanjom koju je obeležila masovna distribucija (skupih) flajera kojima su dominirale fotografije predsednika države i gradonačelnika (a tek onda kandidata SNS-a), nedvosmislena funkcionerska kampanja, raznovrsni pokloni za glasače, a na sam dan izbora masovno dovođenje starih i gotovo nepokretnih ljudi na birališta da glasaju za njih, kao i veliko prisustvo članova SNS-a na glasačkim mestima protivno svakoj regulaciji izbora.

Problematičnost ove kampanje ne leži samo u činjenici da partijska pripadnost kandidata nije smela biti javno isticana, već i u tome što su pravljeni pritisci na nezavisne kandidate na njihovim radnim mestima, a čak i fizičkim a ne samo verbalnim pretnjama. Novosadski web portal blizak vlasti je na dnevnoj bazi prokazivao našu organizaciju (sada je to već poznata sintagma „prevara zvana konceptualna politika”), kao i na nezavisne kandidate koji su nedvosmisleno bili povezani sa nama i činili širu organizaciju, zapravo jedinu organizaciju koja je povodom ovih izbora postojala. Najbrutalniji napad vlasti na nezavisne kandidate putem, kako je ona to formulisala, direktne povezanosti sa opozicionim partijama, desio se na Novom naselju, u delu grada gde je u toku aktivna inicijativa „Za zeleno Novo naselje”, a pretpostavka je da su toliki pritisak pretrpeli upravo zbog svoje borbe, a potom i zbog prethodne (u okviru Grupe građana) povezanosti sa našom organizacijom.

Da je kampanja vlasti, obeležena pritiscima na NGO, dakle, na civilno društvo i na organizovane građane, bila planirana i u tom smislu iskalkulisana, govore i izjave gradonačelnika dan nakon izbora, gde je pored čestitke nezavisnim kandidatima koji su pobedili u nekoliko mesnih zajednica na Limanima, rekao i gde su morali biti ekstremno organizovani da ne bi dozvolili da u savete mesnih zajednica uđe ijedan nezavisni kandidat. Pre svega na Telepu i Detelinari, a zatim na Novom naselju i u Sremskoj Kamenici, gde je po njegovim rečima „postojao snažan otpor protiv SNS-a”. U tim delovima grada je vlast bila toliko mobilisana da je nezavisne kandidate pobedila dvostruko ili čak trostruko većim brojem glasova. Iako se ovim isticanjem pojedinih delova grada pravi prostor i za špekulacije oko neometanog sprovođenja drugih interesa vlasti (na Telepu je to izgradnja mosta i „Novog Sada na vodi”, na Novom naselju garaže, a u Sremskoj Kamenici investitorska ofanziva u najavi), neosporno je da se radilo o njenom udaru na međusobno povezane nezavisne kandidate (na Detelinari su to bili članovi GKP) koji su se autonomno organizovali van kontrole vlasti i uticaja političkih partija koje u njoj učestvuju.

Branka Ćurčić

1Oko izmena izbornih uslova za mesne zajednice u mnogim mestima u Vojvodini, koje su rezultirale pojavom izbornih lista, pogledati tekstove u Biltenu „Stanar”, #12, 2021.

2Novi Nebojša Milenković često upotrebljava ovu sintagmu, pa tako i u tekstu kojim je pokušao da opiše politička dešavanja u Novom Sadu koja su prethodila izborima i ona tokom njih, iako iz ličnog ugla, po nama i dalje nedovoljno precizno; portal „Moj Novi Sad”, 20. jun 2021. godine: http://www.mojnovisad.com/vesti/novi-nebojsa-milenkovic-zasto-na-ostrvu-nije-bilo-kandidata-ili-kako-sam-andreja-vucica-doveo-u-novi-sad-id40808.html

3„Kampanju u kampanji” je dopunila konferencija za novinare koja je organizovana dan posle izbora sa nezavisnim kandidatima sa Limana i iz nekoliko drugih delova grada, ali članovi GKP-a, koji su bili nezavisni kandidati i koji su sa saradnicima vodili višemesečnu kampanju za izbore za mesne zajednice, na nju nisu bili pozvani.

4O komplikovanoj političkoj i partijskoj situaciji u Novom Sadu, pogledati tekst Zorana Gajića, „Prevara zvana konceptualna politika”, objavljenom u ovom broju Biltena „Stanar”.

5GKP je organizovala štampu i distribuciju 15.000 flajera u poštanske sandučiće svih stanovnika Limana dvadeset dana pre izbora za mesne zajednice, pozivajući ih da se kandiduju kao nezavisni i nestranački kandidati, a potom da za građanske kandidate glasaju.

6 Nezavisni kandidati koji su pružili jedni drugima podršku, bez obzira na teritorijalna ograničenja mesne samouprave, nalaze se na ovoj stranici (pored njih, postojalo je još nekoliko kandidata koji su podržavali ostale): http://www.mesnezajednice.rs/kandidati/

7 Stav o ovakvom samoorganizovanju građana, potencirali su kandidati u limanskim mesnim zajednicama, a nakon nje, on je ušao i u diskurs intelektualaca i nezavisnih novinara. Pogledati gostovanje novinara Nedima Sejdinovića u emisiji „Novi dan”, 16. jun 2021. godine: https://rs.n1info.com/vesti/gosti-n1-o-neregularnostima-na-izborima-za-savete-mesnih-zajednica/ kao i iskaze kandidata: https://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/276693/FOTO-Ovo-su-Novosadjani-koji-su-na-izborima-u-mesnim-zajednicama-bili-jaci-od-partije.html

BILTEN STANAR # 13 & 14

Novine Inicijative za lokalnu samoupravu

STUDIJA SLUČAJA: Izbori za savete mesnih zajednica u Novom Sadu 2021. godine

UREDNIŠTVO BILTENA: GKP

OVOM BROJU BILTENA STANAR doprineli su:  Branka Ćurčić, Zoran Gajić, Dejan Ignjić, Željko Popović, Slobodan Stošić

FOTOGRAFIJE-KOLAŽ: Slobodan Stošić, GKP

TIRAŽ: 12.000

Bilten Stanar #13&14 je objavila Grupa za konceptualnu politiku u okviru projekta “Lokalne politike i izbori za mesne zajednice” koji se realizuje u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel – predstavništvo Beograd.

Podeli:





GKP

ZAGREB JE NAŠ! – Platforma za nove politike građana, Peščenica-Žitnjak, epizoda 2 Sagovornici i sagovornice: Nikola Zdunić, predsjednik vijeća gradske četvrti “Peščenica-Žitnjak” Nina Šantić, predsjednica vijeća […]



Grupa za konceptualnu politiku upozorava javnost i građane Republike Srbije da nasilje koje se poslednjih dana sprovodi nad mirovnim aktivistima i aktivistkinjama u Beogradu ne sme […]


GKP

ZAGREB JE NAŠ! – Platforma za nove politike građana, epizoda 1 Sagovornici: Svibor Jančić, predsjednik vijeća gradske četvrti “Maksimir” i zastupnik u skupštini Grada Zagreba Marta […]



„Učešće javnosti u procesu izrade planova, programa, javnih politika ili zakonskih rešenja na lokalnom nivou, predstavlja jedan od temeljnih principa dobre demokratske prakse i dobrog upravljanja […]