BILTEN STANAR #13&14: Ljudi se organizuju predlozima, a ne zahtevima - Inicijativa za lokalnu samoupravu


BILTEN STANAR #13&14: Ljudi se organizuju predlozima, a ne zahtevima

Predlog Grupe za konceptualnu politiku prihvatile su samo dve opozicione političke organizacije. Jedna od njih je pokret Ne davimo Beograd, a druga je Demokratska stranka, tačnije, njen novosadski gradski odbor.

Ove organizacije su izdale saopštenja za javnost u kojem je jasno iskazan stav da su izbori za mesne zajednice građanski, a ne stranački i na izvestan način se obavezale da one u buduće neće izlaziti na ove izbore niti će stranački mobilisati ljude da na njih izađu kao kandidati. Smatramo to ispravnom odlukom, ali smo mišljenja da je za usvajanje i sprovođenje jedne odluke potrebna organizacija u kojoj mogu učestvovati svi kojih se predlog tiče i koji je u osnovi svake demokratski donete odluke.

Da li će nam biti potreban jedan sporazum sa strankama? Ako su se one sporazumele sa građanima i održale reč bojkotom izbora, možemo li i mi napraviti jedan sporazum sa njima i održati reč da ćemo se angažovati u mesnoj samoupravi kada partija u mesnim zajednicama više ne bude, odnosno kada prestanu da se angažuju i mobilišu svoje članstvo za organe neposrednog učešća građana u upravi? To su pitanja kojim se politika može približiti objektivizmu i dovesti u pitanje kao autonomno i specifično mišljenje. Jer zašto bismo se angažovali u mesnoj samoupravi? Pretpostaviti da je ljudima nešto potrebno i na osnovu pretpostavke izneti predlog ne čini ga ubedljivim, niti su izgledi da on bude prihvaćen ozbiljni. Ostati pri njoj, znači biti objektivan, a možda i kritičan, ukoliko ljudi odbijaju da shvate da je to u njihovom interesu. Kako rešiti taj problem?

Teoretičari politike, a njih nema samo među profesionalnim misliocima, nisu jedini koji se objektivnim uvidima zaleću u mišljenje ljudi i, ignorišući ga, uvaljuju svoje, niti je objektivizam rezervisan isključivo za saznanje. Naime, postoji nešto što Silven Lazaris naziva političkim mišljenjem u eksteriornosti, tačnije, modusom politike u eksteriornosti. U pitanju je politika, a ne znanje (naučna spoznaja), jer radi se i dalje o subjektivnom ili mišljenju političkih propozicija (a to su preskripcije ili predlozi), ali je u eksteriornosti ono takvo da računa sa državom kao osloncem. U takvom modusu, moguće je samo ono što država „može“, iako je to samo personifikacija. Država ne misli.1

Kondenzacija odnosa snaga nam je još uvek prihvatljiva formulacija u imenovanju onoga što mislimo pod državom i ne treba nam bolja da bismo se razumeli. No politika kao mišljenje podrazumeva odnos politike prema sopstvenom mišljenju i onda nije isto da li se oslanjamo na sospstvene snage, na ono što smo u stanju jedni drugima predložiti i držati se dogovorenog ili se, naprotiv, oslanjamo na zakone i u vlasti tražimo oslonac za formulaciju predloga i osnov naše odlučnosti. Ulog je moguće, ali moguće za nas, a ne ono što je „moguće“ za državu (što je zapravo legalno), iako ova dva ne moraju biti u koliziji. Računati na vlast je politika u eksteriornosti jer se odnosi vlasti, a ne naši odnosi udruživanja, organizovanja, dogovaranja i odlučivanja, ukratko, poverenja koje jedni drugima ukazujemo, uključuju kao garant ispunjenja cilja koji smo jedni pred druge stavili.


Saopštenje Demokratske stranke od 10. juna 2021.
https://www.ds.org.rs/vest/da-mesne-zajednice-sluze-gradjanima-a-ne-vlastima

Demokratska stranka (DS) poziva građane Novog Sada da u nedelju 13. juna izađu na izbore za savete mesnih zajednica i glasaju za nestranačke kandidate. Poseban poziv upućuje se stanovnicima Telepa, Limana, Detelinare i drugih delova grada u kojim su se građani bolje organizovali i u kojim ima više kandidata koje nisu podmetnule Srpska napredna stranka (SNS) i druge partije iz gradske vlasti. Mesne zajednice treba da služe građanima za artikulisanje njihovih interesa i potreba u lokalnoj sredini, a sada su pretvorene u ispostave SNS-a. Izbori koji se održavaju u nedelju mogu biti put kojim će građani preuzeti kontrolu nad onim što im u demokratskim društvima i pripada.

Predsednik Gradskog odbora DS u Novom Sadu prof. dr Veljko Krstonošić ponovio je danas da gradska organizacija DS-a ni na koji način ne učestvuje u izborima za savete mesnih zajednice i naglasio da demokrate više neće ponoviti grešku koju su i sami pravili mešajući se u izbore za lokalne savete. On je dodao da je dobro i to što se ni ostale stranke demokratske opozicije ne mešaju u ove izbore i sve ih pozvao da isti stav zadrže i posle promene gradske vlasti.

“Mi ne učestvujemo na izborima za savete mesnih zajednica, ali imamo obavezu da javno ukažemo na svako kršenje zakona i zloupotrebu od strane vlasti. Važno je da građani znaju da su Srpska napredna stranka i njeni sateliti jedine političke organizacije koje učestvuju na izborima za savete mesnih zajednica. Mesne zajednice, međutim, treba da vode ljudi koji imaju i ideje kako da život u svom kraju učine boljim i volje da se za svoje ideje bore, a ne partijski poslušnici Miloša Vučevića i njegovog društva iz Gradske kuće,” istakao je Krstonošić.

Razume se, ako od opozicionih stranaka tražimo da se na nešto obavežu, očekujemo da to i sprovedu kada „dođu na vlast“ i da to zakonima bude garantovano i održano kao odluka i nova stvar, ali da nešto formulišemo i predložimo – za to nam nije potrebna vlast. Ni nama, ni njima. Naprotiv. Kada mislimo da nam je potrebna vlast da bismo nešto predložili, onda je naš cilj uvek i najpre da osvojimo vlast, pa da se tek onda bavimo predlozima; drugim rečima, tek tada smo u stanju da mislimo o tome jesu li naši predlozi mogući. U interiornosti stvari stoje drugačije, iako smo subjektivni i u jednom i u drugom slučaju, i ničeg drugog u politici i nema osim mišljenja, odnosno subjektivnosti. No nije svako mišljenje na našoj strani i vlast je uvek tu, kao i oni kojima je vlast potrebna da bi nešto smislili i ostvarili.2

Zbog toga je takav jedan sporazum najpre predlog koji se iznosi među nama, ljudima koji mogu stati iza njega i koji znaju šta bi sa mesnim zajednicama. A pošto ga iznosimo i pred političke stranke, onda i njih valja ubrojati u nas i držati za ljude, odnosno za reč, i to je najbolje da se učini pre njihovog stupanja na vlast.


Saopštenje pokreta Ne davimo Beograd od 4. juna 2021.

https://nedavimobeograd.rs/podrska-nezavisnim-kandidatima-na-izborima-za-mesne-zajednice-u-novom-sadu/

Pokret Ne davimo Beograd pozdravlja želju građana Novog Sada da se kandiduju na izborima za mesne zajednice u svom kraju, na izborima koji su zakazani za 13. jun 2021. godine. Podržavamo nameru nezavisnih komšijskih kandidata da se izbore da sami odlučuju u kakvom će okruženju živeti.

Iako su mesne zajednice najniži nivo lokalne samouprave, u prethodnom periodu mogli smo da vidimo da Srpska napredna stranka na sve načine pokušava da manipuliše čak i ovim izbornim procesom. U većini gradova Vojvodine, vlast je prvo uvođenjem overavanja potpisa podrške kandidata otežala, a onda ukidanjem mogućnosti kontrole izbora i obesmislila učešće građana na njima. Iako su mnogi drugi vidovi pritisaka na birače i dalje prisutni, Novi Sad je jedan od retkih gradova gde se ovakve administrativne manipulacije nisu desile.

Ne davimo Beograd smatra da odluke o našem neposrednom okruženju treba da se donose na mestu koje je najbliže ljudima na koje se te odluke odnose i da se u proces odlučivanja uključuje svi zainteresovani. Zbog toga se zalažemo za veće nadležnosti mesnih zajednica, a želimo da podstičemo i podržavamo njihov rad. U skladu sa time, Ne davimo Beogad podržava namere građana Novog Sada da se, uprkos pritiscima i manipulacijama, izbore da mesne zajednice u svom kraju vrate iz kandži korumpiranih naprednjaka, u ruke građana.


Za nas nije postojala dilema niti pitanje: hoćemo li ući u mesne zajednice i iz njih voditi mesnu i lokalnu politiku i politiku civilnog društva? Sa tim smo bili načisto i na tome smo radili. Nismo gradili predlog na objektivno postojećoj potrebi građana za mesnom samoupravom, već na našoj želji da uđemo u mesne zajednice. To što se taj predlog ticao svih, nije značilo i da postoji objektivna opravdanost takvog zahteva. Politička procena je u tome slična estetskoj. Ono što je bilo potrebno jeste da se što veći broj ljudi odazove, prepozna svoje potrebe i interes u tome (bezinteresnosti estetskog suda ovde odgovara nešto što često, iako nesrećno, nazivamo kompromisom) i da zajedno na tome radimo.

Iako odziv još uvek nije kakav bismo želeli, nešto se promenilo poslednjih godina. Ljudi su počeli da se interesuju za mesne zajednice, čak i u gradovima. U seoskim i prigradskim sredinama je stvar bitno drugačija i u njima ljudi žele da uđu u mesne zajednice i nikada nisu prestajali da se bore za njih pošto su one jedine institucije lokalne samouprave. Međutim, ono što se ove godine dogodilo, jeste masovnost nezavisnog kanidovanja građana uprkos tome što su nakon izbora, pobedili ili bili poraženi na izborima mesne zajednice (češće je ovo drugo slučaj), mnogi od njih odlučili da pristupe opoziconim strankama. Na naprednjačku kupovinu kandidata se ne moramo posebno osvrtati, jer ono što je za nas sada važno je sledeće pitanje: Zašto građani prilaze opozicionim strankama? Ukoliko želimo objasniti zašto sa predlogom da se stranke povuku sa terena mesne samouprave izlazimo pred opozicione partije, moramo odgovoriti na ovo pitanje.

Uverili smo se da postoji nepoverenje građana u opozicione stranke, o tome je i u ovom Stanaru nešto rečeno, ali zašto oni koji im veruju pristupaju opozicionim strankama? Zar nije dovoljno „imati za koga da glasaš“? Zašto SNS broji preko 700 000 članova i predstavlja najmasovniju partiju od kada je parlamentarni režim u Srbiji – objašnjeno je, ali nikako da čujemo zašto se danas i dalje pristupa „tradicionalnim opozicionim strankama“, kada se zna da su angažovani i politički „kultivisani“ građani prestali u njih da veruju? Mi se ne krećemo u stranačkom društvu i jasno nam je otkud nepoverenje „na našoj strani“ i koje sile, odnosno razlozi, utiču na to nepoverenje, kao što znamo i ko pristupa novim partijama, nastalim iz pokreta koji su inicirani aktivnim i civilno-društvenim nezadovljstvom tradicionalnim strankama opozicije, ali, da budem direktan, ne znamo šta je osnov poverenja u Đilasa, Jeremića, Boška Obradovića i Lutovca, koje ipak navodi ljude da im se organizaciono pridruže. Da bismo to saznali, morali bismo im se pridružiti i na svojoj koži osetiti posledice poverenja koje smo spremni da investiramo u njihove organizacije. Međutim, ono što sa distance možemo reći, jeste naš razlog zašto uopšte postavljamo to pitanje i zašto na ovakav način, dakle ipak sa nekakvim poverenjem, govorimo o njima i predlažemo svima (javnosti, građanima) da im se obratimo sa jednim predlogom. Drugim rečima, time što investiramo naše subjektivno mišljenje, mi prilazimo njihovom mišljenju i, povodom predloga o kojem se i oni mogu izjasniti, pozivamo ih na političku organizaciju kojom ćemo ga usvojiti i usvajanjem ostvariti. Takava organizacija je politička i ona nadilazi stranačku, koliko i našu – civilno-društvenu – ili pak neformalnu, kakve su danas mnoge građanske inicijative. Predlog je tako svojevrsna platforma i mi vidimo da se ona pojavljuje u rečniku ljudi i leksici analitičara, ali i pojedinih stranaka. Nije li to ono što očekujemo kada govorimo o frontu, kolonama, jednoj koloni, bojkotu ili masovnom izlasku na birališta kako bi se suprotstavili bandama koje čuvaju izborna mesta i kutije za vlast?

Sociološki analizirati možemo koliko hoćemo. Ljudi, naročito u malim sredinama, pristupaju opoziciji jer u njoj traže zaštitu. U gradovima je moguće biti nezavisan, pa i kandidat za savete mesnih zajednica, jer postoji mnoštvo institucija – od lokalne i mesne samouprave, do civilnog društva – ali u selima i predgrađima nasilje naprednjačke vlasti je daleko veće i ukršta se sa privatnom i patrijarhalnom vlašću lokalnih moćnika koji odlučuju o ukupnom društvenom i ekonomskom životu, da je nemoguće razlučiti kriminal od domaćinske uprave. Ali pošto opozicione stranke ipak dolaze iz gradova, onda razlog poverenju u njih možemo tražiti među ljudima koji očekuju od stranačke organizacije i nekakvu institucionalnu korist kada ove dođu na vlast. Međutim, ako politički postavimo stvar, onda je osnova poverenja u opozicione stranke uverenje da je samo stranačka politika efikasna.

Mi mislimo da to nije tačno. Čak suprotno, kada se politika svede na stranačku organizaciju, ona prestaje da bude demokratska. Današnje društvo je složeno i demokratija zahteva više angažmana građana, kao i više oblika tog angažmana, jer svaki oblik je zapravo oblikovanje predloga koji dolazi iz različitih sfera života koje treba čuvati od vlasti i upravljanja da bismo živeli u slobodi i slobodno postavljali nove odnose i principe jednakosti. Demokratija podrazumeva samoupravu, a ova je moguća samo kada je na distanci prema vlasti i državnoj upravi. Zbog toga je važno da mesne zajednice ostanu slobodne i na strani ljudi, i da se to zahteva od opozicionih stranaka pre no što dođu na vlast. Od vladajuće je to teško očekivati, pri čemu i ne mislim na naprednjačku, koja se pokazala kao razbojnička jer je pogazila i prava i zakon o mesnoj i lokalnoj samoupravi.

Zato predlažemo da predlog iznesemo javno i zajedno, a da je to moguće, dokazali smo našom odlukom da to i učinimo. Čuli smo mišljenje po kome je takav predlog autogol, ali ono je došlo od ljudi koji i nisu učestvovali u politici koju smo vodili. Hoćemo li prihvatiti da su bili u pravu jer su na izborima za savete mesnih zajednica pobedili oni koji su se najglasnije distancirali od politike, političke organizacije i opozicionih partija? Možda je pametnije da se zapitamo jesu li oni uopšte pobedili ili je pobedila vlast koja je mnogo ubedljivija u gušenju političkih prava i prava građana na političko organizovanje. Predlažemo zato i da se organizacija misli drugačije od načina na koji o njoj misli vlast i znanje koje se na vlast oslanja da bi bilo objektivno. Zagrebemo li „ispod površine“, odnosno, postavimo li im političko pitanje – jesu li i sada, kada su izbori završeni, za predlog koji i dalje iznosimo pred opoziciju – pokazaće nam na kojoj su strani. Na strani vlasti ili ljudi, o čijoj se politici radi kada mi govorimo o mesnoj samoupravi.

1„Nazvaćemo modusom u eksteriornosti jedno mišljenje politike koje u svojim iskazima tvrdi da se politika ne promišlja, ili se ne promišlja polazeći od nje same, već da mišljenje politike, ako uopšte postoji, iziskuje jedan spoljašnji referent ili više spoljašnjih referenata, kao što su ekonomija ili pravo. Time se mišljenje politike podređuje mišljenju države. Država je, dakle, ona koja organizuje i sebi podređuje mišljenje politike i, u tom preciznom smislu, za to mišljenje se može reći da je ono u eksteriornosti. Tu je, međutim, reč o jednoj specifičnoj subjektivnosti.“ (Antropologija imena, Silven Lazaris, GKP, str.116.)

2I to je poseban problem, niti je smišljanje nekakva zabava, niti ga ima na strani vlasti. Bilo ga je nekada. Današnja politika u eskteriornosti, parlamentarni modus, kako ga naziva Lazaris, konsenzusni je, a ne preskriptivan. To znači da se vlast i oni koji vladaju ne oslanjaju na svoje mišljenje, niti pred ljude izlaze sa predlozima, već se oslanjaju na opštu saglasnost koja se postiže u društvu kroz mnoštvo procedura i institucija na koje se oslanjaju u upravljanju, sve do mnjenja i raspoloženja ljudi. To je ono što čujemo kada se politički analitičari i ostali javni intelektualci žale da imamo krizu liderstva i da nam nedostaju državnici. Mišljenje kriminala i invencije kriminalaca, otvorili smo na drugom mestu: Kriminalna hipoteza, Izveštaj br. 3, GKP, 2021.

BILTEN STANAR # 13 & 14

Novine Inicijative za lokalnu samoupravu

STUDIJA SLUČAJA: Izbori za savete mesnih zajednica u Novom Sadu 2021. godine

UREDNIŠTVO BILTENA: GKP

OVOM BROJU BILTENA STANAR doprineli su:  Branka Ćurčić, Zoran Gajić, Dejan Ignjić, Željko Popović, Slobodan Stošić

FOTOGRAFIJE-KOLAŽ: Slobodan Stošić, GKP

TIRAŽ: 12.000

Bilten Stanar #13&14 je objavila Grupa za konceptualnu politiku u okviru projekta “Lokalne politike i izbori za mesne zajednice” koji se realizuje u saradnji sa Fondacijom Hajnrih Bel – predstavništvo Beograd.

Podeli:





GKP

ZAGREB JE NAŠ! – Platforma za nove politike građana, Peščenica-Žitnjak, epizoda 2 Sagovornici i sagovornice: Nikola Zdunić, predsjednik vijeća gradske četvrti “Peščenica-Žitnjak” Nina Šantić, predsjednica vijeća […]



Grupa za konceptualnu politiku upozorava javnost i građane Republike Srbije da nasilje koje se poslednjih dana sprovodi nad mirovnim aktivistima i aktivistkinjama u Beogradu ne sme […]


GKP

ZAGREB JE NAŠ! – Platforma za nove politike građana, epizoda 1 Sagovornici: Svibor Jančić, predsjednik vijeća gradske četvrti “Maksimir” i zastupnik u skupštini Grada Zagreba Marta […]



„Učešće javnosti u procesu izrade planova, programa, javnih politika ili zakonskih rešenja na lokalnom nivou, predstavlja jedan od temeljnih principa dobre demokratske prakse i dobrog upravljanja […]