BILTEN STANAR #11: Nema javne rasprave bez učešća javnosti - Inicijativa za lokalnu samoupravu


BILTEN STANAR #11: Nema javne rasprave bez učešća javnosti

Učestvovati na javnim raspravama ili ne, više ne može biti pitanje

Svi smo u poslednjih godinu dana bar jednom bili u prilici da kažemo da nakon pandemije korona virusa ništa više neće biti isto, da se svet nepovratno promenio, kao i naš odnos prema njemu.

Ali ukoliko je tačno da je starom kraj, a da je ono što dolazi neizvesno, zašto se i dalje ponašamo isto – i mi građani i vlast koja nama upravlja? Vlast i dalje ugrožava stečena prava i slobode favorizujući ekonomski nad zdravstvenim interesom, dok građani i dalje teško priznaju da ta prava gube. Ipak, upitajmo se da li ima prostora za pojavu novih praksi na strani ljudi koje bi odgovorile na novu situaciju, kako često umemo reći, ogoljenu pandemijom.

Merama protiv širenja korona virusa, vlast je ograničila okupljanje ljudi, pa samim tim i njihovo učešće u javnim raspravama, ali bi ona i dalje da se sednice na kojima se donose odluke i usvajaju opšti akti smatraju javnim. Ovaj paradoks nije samo posledica slabosti države i njene nesposobnosti da dosledno sprovodi mere protiv pandemije i deluje u kriznoj situaciji, u kojoj se zabranom okupljanja pokušava sačuvati zdravlje a donošenjem odluka od ekonomskog značaja nastoji omogućiti „život”, već i namere onih koji državom vladaju da se javnim nazove privatni interes koji žele zadovoljiti. Može li uopšte pravo građana na neposredno učestvovanje u institucijama lokalne samouprave biti ostvareno dok su na snazi mere protiv pandemije, pogotovo ako znamo da je i pre krize postalo jasno da vlast sistematski radi na njegovom uskraćivanju? Javne rasprave na kojima se donose odluke i usvajaju opšti akti, koje po zakonima logike i prava moraju uključiti javnost i građane, pokazale su se kao važna mesta jer, sa jedne strane, otkrivaju dokle je aktuelna vlast spremna da ide u kršenju zakona, a sa druge, stvorile su prostor za drugačije organizovanje građana shodno novoj i time drugačijoj situaciji.

Ljudi koji znaju šta su javne sednice i koji su godinama u nazad svojim primedbama pokušavali nešto da promene – odlučili su da ih bojkotuju. Zabrana okupljanja je konačno osvestila pitanje njihovog smisla i sada svako može zaključiti ko je u Srbiji obustavio javnu raspravu: jesu li to ljudi koji ih bojkotuju ili pak oni koji bi da ih i dalje nazivaju javnim?

Na ovaj problem pažnju su nam skrenuli politički osvešćeni i organizovani građani. Ako je nešto novo, nalazi se na njihovoj strani, i ogleda se u zahtevu da se sve javne rasprave obustave kako bi, za razliku od vlasti, sami ljudi sačuvali njihov javni karakter, a zapravo jednu od institucija neposrednog učešća u procesima donošenja odluka. Više beogradskih građanskih inicijativa, organizacija civilnog društva i pojedinaca (o tome više u tekstu „Javnost na distanci – demokratija u krizi” Ljubice Slavković), na organizovan način zahtevalo je njihovu potpunu obustavu dok se epidemiološka situacija ne poboljša. Od ranije im je bilo jasno da se javne sednice komisije za planove održavaju samo da bi se zadovoljio zakonski minimum, pošto je uključenje javnosti u prostorno planiranje zakonom obavezujuće. Međutim, iz primarnog iskustva ovi ljudi znaju da vlast sistematski radi na isključenju javnosti iz svih, pa i ovih procedura. A tokom pandemije je to postalo jasno i na nivou tela – vlast je pokušavala da napravi selekciju onih koji mogu da uđu u prostorije u kojima se održavaju javne sednice i još jednom, ovaj put i na javnom mestu, podeli ljude. Ali ako je javnost procedure izostala, međusobna solidarnost građana nije; ljudi su u takvoj situaciji podele i isključenja bili složni i odlučili su da na takvim sednicama ne učestvuju.

Međutim, šta se u isto ovo vreme i u istoj situaciji dešava u Novom Sadu? Ima li u njemu nečeg novog na strani građana? Mogli bismo reći i da i ne, ali ne zato što je reč o nečemu dvosmislenom. U Novom Sadu smo imali priliku da ispratimo dva slučaja javnih sednica koje su se odigravale istog dana i u isto vreme, na samo par stotina metara međusobne udaljenosti. Ono što je novo, smisaono, a to u stvarima od javnog značaja uvek znači i politički, korespondira sa opisanim akcijama organizovanim u Beogradu, dogodilo se na javnoj raspravi o Studiji procene uticaja na životnu sredinu dela buduće fabrike automobilskih guma Linglong u Zrenjaninu, koja je trebalo da se održi u pokrajinskom Zavodu za zaštitu prirode. Trebalo je, ali nije, pošto su okupljeni odlučili da u raspravi ne učestvuju jer organizatori nisu hteli da puste sve ljude koji su želeli da uđu u salu. Ono što je takođe bilo novo, ali na strani vlasti, jeste pokušaj da se ni medijima ne dozvoli praćenje i snimanje javne rasprave. Prema načelu da „nema javne rasprave bez prisustva javnosti“, jednoglasno je odlučeno da se na raspravu ne ulazi ukoliko u njoj ne mogu ravnopravno da učestvuju svi koji su svojim dolaskom iskazali interesovanje. Ova odluka je doprinela tome da sva dešavanja oko javne rasprave u Srbiji postanu jedna moguća zajednička i koordinisana akcija koja bi mogla imati značenje i vrednost političkog događaja. Protest zbog kršenja načela javnosti rasprave, ali i već stečeno iskustvo i uverenje da vlast javnu raspravu u slučaju budućeg velikog zagađivača životne sredine sprovodi samo pro forme i da je mišljenje i javno izjašnjavanje ljudi povodom tog problema i ranije bilo onemogućeno svesnim ignorisanjem, trebalo je da ohrabri sve ljude koji misle da su javne sednice važne. Nije slučajno da su ovu akciju zajedno realizovale organizacije civilnog društva, Građanski preokret iz Zrenjanina i RERI – Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu iz Beograda uz podršku Inicijative Odbranimo Teslu! iz Pančeva, dakle već udruženi građani koji su svesni koliko vlast uskraćuje njihovo političko pravo na neposredno učestvovanje u donošenju odluka, kako pre, tako i tokom pandemije. Svesni, ali i spremni da na takvo kršenje prava odgovore sopstvenom akcijom i organizacijom.

A šta se za to vreme dešavalo, kao što smo rekli, na drugom kraju iste ulice, na ponovljenoj javnoj sednici Komisije za planove Skupštine grada povodom Plana detaljne regulacije Novog naselja u Novom Sadu? Sasvim suprotna situacija od opisane. Ustvari, ništa se i nije dogodilo, pošto se sednica odvijala u starom, pretpandemijskom i nekritičkom leru u kojem kao da se kršenje prava građana na neposredno učestvovanje u prostornom planiranju i ne događa. Na njoj se nije moglo čuti (dogoditi) načelo: „nema javne rasprave bez prisustva javnosti“, ali ne zato što je organizovana u dovoljno velikoj sali koja je, i uz poštovanje propisanih mera, mogla primiti sve zainteresovane i okupljene ljude. Niti je razlog tome što se zainteresovani nisu okupili u dovoljnom broju da im učešće bude onemogućeno. Za novosadske inicijative dovoljan je i pretpandemijski režim rada vlasti: potrebno je samo pustiti ljude da govore, da iznose i obrazlažu svoje primedbe, jer će one, bez ikakvog organizovanog i političkog otpora, biti odbijene, a načelo javnosti ispoštovano jer se njihova reč i javno mogla čuti.

Načelo inicijativa koje su spremne na protest i bojkot javnih sednica moglo je i ranije biti postavljeno  da se organizovano i politički postavilo pitanje javnog karaktera ove procedure i njene otvorenosti za primedbe i predloge građana. Jer javne sednice i jesu mesto diskusije, argumentacije i primedbi građana, kao i mesto okupljanja, pa čak i protesta i vršenja pritiska na donosioce odluka, ali i one su pre svega mesto informisanja Komisija za planove (ili neke druge opšte akte) koje bi trebalo da budu na strani naroda u donošenju svog zaključka kao preliminarne skupštinske odluke, jer su od strane narodnih poslanika i odbornika i imenovane. Međutim, jedan raniji bojkot, onaj kojim se odbilo učešće na izborima za parlament Srbije, dokazao je da su mesta u skupštinskim klupama namenjena botovima, koje su građani, pre pandemije, počeli da viđaju i na javnim sednicama. Na njima ne samo da je ignorisano mišljenje ljudi, već je vlast na javne sednice počela da dovodi članove svoje stranke kako bi i pre pandemije fizički onemogućila prisustvo stvarno zainteresovanih građana za predmet rasprave.

Neposredno pre ove sednice smo kao udruženje građana reagovali i zahtevali obustavu održavanja svih javnih uvida i rasprava u Novom Sadu, jer već duže vreme ne postoje uslovi za njihovo pošteno i ljudsko sprovođenje koje je neophodno da bi jedan plan bio u skladu sa zakonom i demokratskim duhom usvojen. Upozorili smo da ova vlast sistematski radi na isključenju građana iz procesa donošenja odluka, a da su tokom vanredne situacije njihova prava još više ograničena i dezavuisana. Dakle, upozorili smo da će se vlast držati starih i proverenih metoda i da je zato potrebno preduzeti nešto drugo. Za nas su to bili zborovi građana na kojima bi se primedbama pridružili zaključci još jedne institucije neposrednog učešća u upravljanju, a onda se pojavila i mogućnost organizovanog i povezanog bojkota javnih sednica na nivou Srbije. Ali kako na to reaguju Novosađani? Da li je baš sasvim razumljivo da pored apela, već artikulisanih zahteva za obustavljanje javnih rasprava i organizovanih protestnih akcija solidarnosti, građani mirno sede u sali u kojoj se održava javna sednica u nameri da odobrovolje i privole stručnjake da ih čuju i uvaže njihove primedbe? Jeste, ukoliko smatraju da rade nešto samo za svoje neposredno okruženje i da u tome ne treba ni tražiti politiku. No to, između ostalog, znači i da se ne solidarišu sa građanima koji takođe nešto zahtevaju, samo što su, pritom, organizovani i spremni da odgovore na tešku političku situaciju u kojoj vlast aktivno deli ljude i brutalno ukida prava građana, među kojima su na red došla i politička. Da li novosadske inicijative smatraju da će odbacivanjem politike i angažovanih organizacija civilnog društva vlast bolje čuti njihove zahteve ili nešto uraditi na njihovom ispunjenju?

Sasvim je jasno da građani moraju biti oni koji će uneti javnost u javne rasprave, jer vlast to neće učiniti. U ovom trenutku se to radi tako što se zahteva obustavljanje javnih uvida, rasprava i sednica i kada se odbija učešće u njima. I taj zahtev već postoji, kao što postoje i organizovani i udruženi građani koji stoje iza njega. Na pitanje šta sprečava ostale da im se pridruže i iskažu solidarnost, već smo dali odgovor: vlast kojoj prepuštaju definisanje i kvalifikaciju sopstvenih akcija.

Podeli:






„Učešće javnosti u procesu izrade planova, programa, javnih politika ili zakonskih rešenja na lokalnom nivou, predstavlja jedan od temeljnih principa dobre demokratske prakse i dobrog upravljanja […]



Da li obeležavanje datuma oslobođenja gradova u Drugom svetskom ratu čini te gradove slobodnim? Pod apsolutnom vlašću Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera, danas o […]


GKP

USLOVI DEMOKRATIJE #16: iskaz Nebojše Novakovića na tribini “Predlog za očuvanje političkog prava na mesnu samoupravu” održanoj 30. septembra 2021. godine u CZKD, Beograd. Učesnici na […]


GKP

USLOVI DEMOKRATIJE #15: komentar i mišljenje Dragana Stojkovića iz Zemuna, na tribini “Predlog za očuvanje političkog prava na mesnu samoupravu” održanoj 30. septembra 2021. godine u […]